Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим.
Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.
Начин поста
Пости се на води, осим суботом и недељом, када се дозвољава уље и вино. На Благовести (уколико не падну у Страсну седмицу) и Цвети, дозвољна је риба. Додатно разрешење на уље и вино је и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Прва три дана овог поста (понедељак, уторак и среду), до свршетка Литургије пређеосвећених дарова, ништа се не једе. Ко то не може, једе хлеб и течност (чај или компот) и то тек после вечерње службе. На Велики четвртак, једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе ништа. На Велику суботу, по завршетку Литургије хлеб и вода (сухоједење).
Историјат
Најстарије сведочанство ο овом посту потиче с краја II века. Св. Иринеј Лионски (202), у писму папи Виктору (189-198), поводом спорова ο времену празновања Пасхе, спомиње пасхални пост који је трајао краће него данас (три дана), а практикован је свуда. Даље податке ο овом посту даје Тертулијан (220), према пракси Римске и Африканске цркве. Он говори ο "пасхалном посту у спомен страдања Христових", који је сам Спаситељ одредио, па се у том смислу сматра да пасхални пост потиче од наређења Господа Исуса Христа.
Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.
Из Сиријске дидаскалије (друга половина III века), види се да је пасхални пост трајао једну седмицу, а сигурно сведочанство ο пасхалном посту од четрдесет дана потиче из IV века, од Јевсевија Кесаријског (340), као и из Пасхалних посланица Св. Атанасија Великог (373). Данашњи облик Васкршњег поста (грч: Μεγάλη Τεσσαρακοστή - Велика четрдесетница) развио се у V веку.
Пост Страсне седмице
Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."
Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."
Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."
ПОСТ (грч: νηστεία), средство које Православном Хришћанину помаже у изградњи спасења, а које се састоји у уздржавању од извесне врсте хране, од рђавих мисли, жеља и дела, као и у умножавању молитава, доброчинства, а исто тако и у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе изнад тела, а изнад свега прослављање Бога и поштовање његових светих. Постећи, Православни верни народ се непрекидно подсећа Христових страдања, које је Он благоизволео примити на Себе, за спасење човечанства.
Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хришћани. Јер, у Хришћанству, први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот.
Прву заповест о посту налазимо у Библији у причи о првобитном паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). После, у Старом и Новом Завету такође се много говори ο посту, као божанској установи и одредби. У Старом Завету, Мојсије је постио 40 дана на Синају (не једући ништа), да би се удостојио да од Бога прими Декалог. Исто тако, и Нови Завет је препун примера поста. Господ Исус Христос је попут Мојсија постио 40 дана на Гори Кушања, а постили су и Св. Апостоли, као и сви прави Хришћани. Јер, у Хришћанству, први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот.
Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од извесних јела и алкохолних пића. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Пошто тело заједно са душом учествује у греху, треба заједно са њом да учествује у напорима ка поновном задобијању врлина. Стварни духовни пост подразумева уздржавање од сваке похотљивости. Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, и писали да сам телесни пост Бог не прихвата. Чак су га називали "демонским постом", јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Па је тиме онај који само телесно пости, а не приступа духовном подвигу, идентичан демонима. Духовна страна поста увек укључује појачане молитве, и квалитативно и квантитативно, и борбу за опште унапређење свих хришћанских врлина.
Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.
Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу. У смирењу човек почиње да стиче сазнање, да је спасење могуће једино у Богу, кроз Његову велику милост. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, Свети Оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање подразумева дар разликовања онога што је корисно, од онога што је штетно.
Насупрот празницима и светковинама, постови су се одржавали у време жалости и самоодрицања услед греха. Они могу бити и спонтани одговор појединаца, јединствени спонтани одговор народа постом на невољу, или су били законом прописани посни дани и посни периоди. Поједини људи постили су да би задобили Божију помоћ (2 Сам 12,16-23; Дан 9,3), ради кајања (1 Цар 21,27), туговања (Нем 1,4), добијања откривења (2 Мој 34,28), или изражавања духовног молитвеног расположења (Пс 35,13; Лк 18,12). Слично томе, заједница (народ) често је постила једнократно да би задобила Божију помоћ и заштиту (Суд 20,26; 1 Сам 12,14; Јл 1,14; Јест 4,3; Језд 8,21-23), да би изразила кајање (1 Сам 7,6; Јон 3,5-10) или оплакала смрт великих личности (1 Сам 31,13; 2 Сам 1,12).
Једини прописани годишњи пост био је Дан помирења (3 Мој 16,29-34; 23,26-32; 4 Мој 29,7). Овај празник био је десетог дана седмог месеца, по јеврејском календару. Народ се морао очистити, што је значило, најпре, да се уздржава од хране и пића и других телесних угађања (2 Сам 12,16-20; Дан 10,2-3). После вавилонског разорења Јерусалима и храма 586. године пре Христа, постови су редовно одржавани четвртог, петог, седмог и десетог месеца, како би се оплакивала ова невоља и несрећа (Зах 7,3,5; 8,19). Свенародни пост претходио је празновању Пурима, 13. Адара (Јестира 9,31).
Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су пошћењем избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина).
Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.
Једини прописани годишњи пост био је Дан помирења (3 Мој 16,29-34; 23,26-32; 4 Мој 29,7). Овај празник био је десетог дана седмог месеца, по јеврејском календару. Народ се морао очистити, што је значило, најпре, да се уздржава од хране и пића и других телесних угађања (2 Сам 12,16-20; Дан 10,2-3). После вавилонског разорења Јерусалима и храма 586. године пре Христа, постови су редовно одржавани четвртог, петог, седмог и десетог месеца, како би се оплакивала ова невоља и несрећа (Зах 7,3,5; 8,19). Свенародни пост претходио је празновању Пурима, 13. Адара (Јестира 9,31).
Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Самуило је био плод поста и молитве (1 Сам 1,7). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су пошћењем избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина).
Млада Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο јеврејском посту, али му је придодала духовну категорију, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила нове посне дане у седмици, као и нова годишња доба за пост, у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.
Св. Јован Златоусти (о промени када започне пост): "Сада више нигде не чујемо жамор, нити буку, транжирање меса, нити, пак, ужурбаност кувара; све је то престало и наш град личи на часну, скромну и мудру жену. Када размислим о изненадној промени која је настала и, када се сетим јучершње вреве, онда ми је јасна сила поста који је, ушавши у савест свакога од нас, изменио наше мисли, очистио ум, како старешинама тако и обичним људима, не само слободним, него и слугама, не само мушкима, него и женама, богаташима и сиромасима. Зашто само поменути старешине и обичне људе? Та пост је изменио чак и савест обученог у диадему, као и савест њему послушних. Данас не видиш више разлику на трпези сиромаха и богаташа; код свих је припремљена обична храна без обзира на прохтеве и могућности; обичној трпези сада се приступа са већим одушевљењем него ли раније када је било постављено обиље разноврсне хране и вина."
Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост): "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања."
Св. Василије Велики: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека."
Св. Јован Златоусти: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."
Св. Фотије Цариградски: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама."
Св. Јован Лествичник: "Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске."
Св. Јефрем Сирин: "Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе - мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6)."
Св. Нил Синајски: "Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља."
Св. Јован Касијан: "Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи."
Св. Марко Подвижник: "Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу."
Св. Антоније Велики: "Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод."
Св. Николај Велимировић: "Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста."
Св. Јован Златоусти (о промени када престане пост): "Не пружа ли нам пост собом право благо? Свагде је мир и спокојство; нису ли наши домови били без журбе, комешања и галаме? Али још и пре ступања у дом, испосников дух је осетио спокојство; да, и град чак благовести исто благостање и мир какви бивају у душама и домовима нашим; увече се не чује улично певање, нити се по дану види сујета и пијанство; нема ни галаме ни свађе; на све стране је велика тишина. Сада, пак, није више тако: од најранијег јутра чује се врева, галама и лупа кувара, и као у домовима, тако је и у душама нашим велики метеж, пошто нам се услед забаве покрећу унутрашње страсти и распламсава се пламен непорочних жеља. Због тога треба жалити за прошавшим постом који је све ово обуздавао; но, ако смо подвиг поста и окончали, не прекратимо у себи љубав према њему и не избришимо га подпуно из свога сећања."
Св. Василије Велики: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека."
Св. Јован Златоусти: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."
Св. Фотије Цариградски: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама."
Св. Јован Лествичник: "Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске."
Св. Јефрем Сирин: "Узда за страсти је пост, а умртвљење страсти је молитва са милостињом. Чувај се од онога што је супротно врлини. Јер, ако постиш али се и безумно смејеш, биће лако да се саплетеш. Од мноштва хране ум постаје груб, а добро уздржање га очишћује. Онај ко угађа стомаку се труди и пашти око тога како да напуни свој стомак јелима, а када поједе - мучи се да их свари. Уздржање, пак, прати здравље и бодрост. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос 6,6)."
Св. Нил Синајски: "Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља."
Св. Јован Касијан: "Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела... Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање тела које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи."
Св. Марко Подвижник: "Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу."
Св. Антоније Велики: "Изабери труд и он ће те заједно са постом, молитвом и бдењем избавити од сваке скверни. Телесни труд, наиме, доноси чистоту срца, а она чини да душа приноси плод."
Св. Николај Велимировић: "Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста."
Нема коментара:
Постави коментар