Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре речи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсетимо, да их памтимо и преносимо.
ПОРУКЕ
- Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.
- Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.
- Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.
- Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.
- Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.
-Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.
- Сматрам да смо за трагедију у Југославији одговорни сви. Да су се у овој ситуацији распада Југославије нашли данас они људи који су је на миран, људски начин, споразумом створили 1918. године, мислим да би је они и разложили на миран, људски начин, споразумом.
- Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.
Патријарх Павле је осуђивао свако насиље и злочине, без обзира под каквом капом, униформом и значком чињени, без обзира коме народу и којој вери припадали.
НАВИКЕ
.jpg)
Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су „прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега”.
Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочале, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.
Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.
Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.
Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."
Узречица му је била: "Бог те видео..."
ПРОТИВИО СЕ
- скупим аутомобилима
- пушењу
- тарифама и ценовнику које су свештеници успоставили за венчања, сахране, крштења...
- куповању венаца и сваком показивању богатства
У свом Распису народу и верницима поручивао је да - када неко умре, породици умрлог треба помоћи у сваком погледу, и материјално у складу са могућностима, а не куповати скупе венце јер тиме само другима показујемо колико новца имамо, а не колика је наша туга.
НОВАЦ
Иако је за собом гасио светла, није користио грејалицу, ишао пешице куд год је могао, за патријарха Павла могло се рећи да је штедљив, али никако и шкрт.
Као новинарка која је, по природи посла често долазила у Патријаршију, једном приликом сам у кабинету секретара Његове светости затекла старијег мушкарца, прилично неугледно обученог, како седи на канабету.
Чекајући неко саопштење СПЦ, и сама сам већ дуго седела поред тог човека и упитала га: "А кога Ви чекате?" Рекао је: "Патријарха чекам. Он ће ми помоћи, пријатељи смо из детињства. Ја сам из Босне, сви моји су већ избегли у Немачку, ја бих код сина али немам могућности да платим пут."
Морам признати, а и данас ме стид кад се тога сетим, помислила сам "ево још једног пацијента" јер је било много оних који су се тих ратних година лажно представљали. Чудила ме једино смиреност и потпуна увереност тог човека да ће патријарх сигурно доћи. А тако је и било.
Након што су му јавили да га у секретаријату чека човек који каже да га познаје, патријарх је сишао, отворио врата канцеларије, препознао пријатеља кога дуго није видео, загрлио га чврсто називајући именом, нисам упамтила којим, али по коме сам закључила да је из муслиманске породице. Патријарх га је питао како може да му помогне, а онда отрчао до своје собе, донео коверат са новцем и наложио секретару да се купи карта за воз за Немачку. Задржао се с пријатељем још неко време разговарајући о породици, деци... а затим га испратио и поручио да се јави, ако још нешто затреба.
АНЕГДОТЕ, ЦИТАТИ, ПОРУКЕ, ПОУКЕ
Један наш колега новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио: "Дао ми мој друг Паја." После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао: "Који ти је то друг?" Дечак је ко из топа одговорио: "Па наш патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја."
Једном другом приликом, у зимско доба, деца су се играла у близини Патријаршије. Био је изузетно хладан и ветровит дан, а патријарх је пролазећи туда децу позвао да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сокић. Сва деца осим једног дечака појурила су за патријархом, само се један задржао на степеништу испред врата. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је рекао: "Ја не могу, нисам крштен."
Патријарх му је на то одговорио: "Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно."
Кад су га лекари ВМА питали како се осећа, у даху је изустио: "То ме питајте када остарим, још сам ја млад."
Кад се са ортопедском ходалицом појавио у Патријаршији, прво се нашалио на свој рачун:"Ето, ја сам само мало пао, па сад морам да гурам ово чудо."
Један београдски боем истрчао је из кафане "?" кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је: "Нас двојица смо најбољи људи на свету", а патријарх му је на то одговорио: "Јесмо, ал' кад попијемо ништа не ваљамо."
Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:"Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак."
У време грађанског рата у бившој СФРЈ, један карикатуриста га је нацртао као ратника опасаног бомбама и са "шкорпионом" о појасу. На то је рекао:"Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабачак, а ево како ме други виде."
Пошто је био познат да иде кроз Патријаршију и гаси сијалице како се "узалуд не би трошила струја", једном је ухватио младог чиновника да после радног времена на компјутеру гледа забавне сајтове. Кад је чуо патријархов глас иза леђа, следио се, а Павле му је рекао:"А ти на то трошиш струју?"
Идући у цркву на Бановом брду усред лета био је упоран да се користи аутобус. Кад је његов пратилац потегао аргумент да је врућина, да су аутобуси "препуни разголићеног женског света који иде на плажу на Аду Циганлију" и да није згодно, патријарх није попустио:"Знате, свако види оно што жели."
Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:"Чија су то толика луксузна кола паркирана? Наших владика. Дошли су њима на Сабор", одговорио је пратилац. "О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?!" духовито је прокоментарисао господин Павле.
Кад је на једном пријему бивши амбасадор САД Ворен Зимерман питао патријарха Павла шта може да учини за СПЦ, патријарх му је одговорио:"Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи."
Кад је фотограф Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: “Ваша светлости (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио:
“Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц”?
Моји другари су 90-их радили на Академији. Кући су се враћали рано ујутру и једном су налетели на усплахирене људе из Патријарховог обезбеђења који су питали: “Видесте ли Павла?” Наиме, Павле је волео да сам оде по новине или да се прошета, али шта је могао кад га је обезбеђење морало пратити.
Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је:„Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“
Далеке 1962. године, на захтев неких епископа да им се повећа плата, ондашњи владика рашко-призренски Павле одговорио је питањем:“А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?”
Док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је:„Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја.“ На крају је пристао да се набави само један „варбург“, пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина. Епископ Павле ретко је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији… Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим „пежоом“, епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из Богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, реча владика Павле:"Е, брате, Стефане, баш ти је добар овај твој „варбург“!"
Једном приликом, док је патријарх разговарао са својим сарадницима, у његов кабинет је ненадано ушао непознати човек четрдесетих година, тврдећи да му се указала Богородица. Патријарх га је пажљиво саслушао и казао:“Слушајте, господине, ја сам дугогодишњи калуђер и владика скоро 50 година, сваког дана служим Богу и ни анђео ми се још није јавио, а вама се Богородица јавила! Немојте, молим вас.”
На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран за највишу црквену дужност. У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је:„Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?“ На то ће новоизабрани патријарх: „Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!“
А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: „Ево га патријарх!“ и крену да затражи благослов. Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:
„А сад један по један…“ И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.
Посебно је занимљиво да је патријарх Павле остављао храну да одстоји по неколико дана пре него што би је појео, како би она била изложена бактеријама, јер је сматрао да је то благотворно за организам. Одећу је сам шио, крпио и прао. Ни за ципеле му није била потребна ничија помоћ, поправљао их је и одржавао сам. Они који су имали прилику да бораве у соби у којој је спавао кажу да је по скромности подсећала на праву монашку келију.
Пробијајући се ка гласачкој кутији кроз људе наоружане камерама, фотоапаратима и касетофонима, у покушају да прође на једну, па на другу страну, патријарх је у једном моменту казао:“Ако не могу фронтално, могу дијагонално.”
Београђани су патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу… Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху: - Ваша светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба… Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх: - А, је л’ те, оче, чији је ово ауто? - Мој, Ваша светости! – као да се похвали протојереј. - Станите! – заповеди патријарх Павле. Изађе, прекрсти се и рече свештенику: - Нека вам је Бог на помоћи!
Словио је за човека који је представљао праву муку за људе из обезбеђења који су га пратили. Често је знао да им се изгуби на улици, улазио је у разговоре са пролазницима или нешто куповао у успутним продавницама. Бринуо је сам о себи – сам је спремао храну, која је готово увек, преко целе године, била посна, а најчешће је јео обично поврће на води. Само о празницима оброцима је додавао мало уља, ретко кад парче рибе, а месо – никада. Омиљено пиће и храна су му били сок од парадајза и коприва, а када није био пост – млечни производи.
Патријарх Павле доста је полагао на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на литургији, када се човек преда духовној музици. Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали – Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму била омиљено место. Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом: - Синко, обратите мало више пажње…, чини ми се да то не радите баш како би требало! Овај одговори, помало увређено: - Па, знате, Ваша светости, свака птица пева својим гласом. Патријарх ће на то: - Јесте, синко, али у шуми. Ово је црква!
РЕКЛИ СУ
Митрополит Амфилохије: Читавог живота се потрудио да никоме не згази на сенку, да никога не оптерети собом, па је сам правио и своје ципеле, сам кувао, сам шио своју мантију. Чак и одежду коју је припремио кад дође дан да се упокоји, шио је заједно са једном од сестара из манастира Девича. Његова пензија не верујем да је премашила девет хиљада. То је он добио на Косову и Метохији и откад је постао патријарх ни динара више није хтео да прими као поглавар, од тога је своје потребе подмиривао.
Матија Бећковић: Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање.
Драгомир Ацовић, члан Крунског већа: Патријарх Павле је био један од оних необичних људи, који се као божијом вољом створе ниоткуда и озаре време у коме живе.
Вук Драшковић: „Будимо људи, иако смо Срби.“ Многи су се изругивали овим речима старог патријарха, тобоже због двосмисленог склопа реченице, а истински због тога што је поручивао да нација не може бити кишобран за ничије нечовештво. Презирао је грабеж и грабежљивце, култ раскоши и славу коју доноси робовање иметку и сили, јер се човек са тим свиме не рађа нити ишта од тога може са собом понети у гроб.
Они који су га познавали знали су да је имао урођени дар за шалу и доскочицу. Као поглавар Српске православне цркве био је строг према себи, а благ према грађанима и народу, како би свима био приступачан.
Када је изабран, био је једини међу епископима који истински није желео да буде патријарх. "Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити", рекао је на хиротонији у Саборној цркви патријарх Павле.
Када је умро, његов народ је знао да је био - један једини, међу свима најбољи.
"Пролазе године и време, а на нама је да се трудимо, не да будемо важни и славни, већ да будемо дорасли времену у коме смо и месту на коме смо. А то зависи од нас, на крају крајева", поручивао је наш патријарх. Зато, "чинимо увек - колико до нас стоји"...
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић), преминуо је 15. новембра 2009. године на војно медицинској академији у Београду.
Покој му диши и вечна слава!
Нема коментара:
Постави коментар