КО ПОБЕДИ СЕБЕ − ЈУНАК ЈЕ НАЈВЕЋИ (пост)

Отац Симеон, игуман манастира Рукумија, о посту

КО ПОСТИ ДУШУ ГОСТИ,  КО НЕ ПОСТИ БОЛЕСТ ГОСТИ


Хришћанско-православни пост је уздржање од мрсних јела и удаљавање од злих мисли, осећања, речи и дела. Значи: постимо телесно, али и духовно. Пост је мајка телесног здравља и неопходни сапутник у животу по Богу. Свети Василије Велики каже: „Пост је све Свете руководио у животу по Богу!“
Посна храна је лако сварљива, и ако се човек не преједе, после јела може се молити Богу. У посту се осећамо лакше, лако се крећемо,значи да имамо добру борбену готовост. Телесне страсти се уништавају постом и уздржањем од сувишне хране. Свети Оци уче да постоје три степена узимања количине хране: први, јести не до ситости, остати мало гладан, други, јести до ситости, и трећи, прејести се, то јест унети непотребне количине хране. Прва два степена не подлежу покајању, а трећи подлеже и покајању и исповести, будући да се ту ради о стомакоугађању.
Поред ове опасности, вреба нас за столом и друга мука: узимање хране са жељом да се дограби неко „лепше“ парче. У оваквим искушењима требало би свакако да се присетимо оне народне „Пробирач нађе отирач“, као и речи Светога Јована Кронштатског који вели: „Бог или тело!“ То значи: ко угађа телу, не угађа Богу и обрнуто.
Христа Бога ради и ради нашега спасења од греха, смрти и ђавола, Црква је установила да се обавезно пости средом и петком преко године (осим трапавих седмица) и четири поста: Васкршњи, Апостолски (Петровски), Успенски Богородичин и Божићни, као и дани часног Крста ,  Усековање главе Светог Јована Крститеља и Бадњи дан. У току наведених постова приступамо светим тајнама покајања и исповести, а потом, на Светој Литургији, причешћујемо се телом и крвљу Господа Исуса Христа у виду хлеба и вина. Ово се чини онда када се за то озбиљно припремамо. Уколико смо неозбиљни у припреми за свето причешће, то јест ако попуштамо телу на вољу, ако немамо озбиљно уздржање од сувишне хране, ако су нам очи, уши и језик неуздржани од злих гледања, злих слушања, злих речи и празнословља, ако то све свесно чинимо, па чак и намерно, онда и не треба да се причестимо. Ако пушимо, пијемо или се дрогирамо, коцкамо, живимо блудно и распусно, ако се кинђуримо и улепшавамо ради супротног пола, то јест ако смо у неком греху, онда морамо схватити да је време поста јединствена прилика да се свему томе објави рат, е да би се хришћански живело и причешћивало Хлебом живота. У току духовне борбе сећајмо се речи Господа Исуса Христа: „Без мене не можете ништа добро чинити.“ Наш народ још каже „Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора“. Сећајмо се и речи Светог Апостола: да подвижници задобијају царство небеско, да смо благодаћу Божјом спашени, то јест да се трудом и борбом помагани благодаћу Божјом спасавамо од непријатеља нашега спасења. И још Свети Сава српски каже: „Ко победи себе, јунак је највећи.“
Браћо и сестре, ако се потрудимо да постимо по типику, то јест по правилу црквеном, у нашим срцима јавиће се жеља за молитвом Оцу нашем небеском да говоримо „Оче наш“, да се Богу молимо и тако вечно живимо. Амин. Дај Боже.