„Свети Николају Чудотворче, помози!“
…Баба се преселила код нас. Она ме је увек чекала да дођем са посла а на столу је увек пре мог доласка стајао топли чај. Док смо пили чај, говoрили смо о животу и Богу.
Једанпут ми је рекла: „Ти се тако касно враћаш кући, ако те неко изненада сретне или нападне дери се на сав глас и зови у помоћ светитеља Николаја Чудотворца, зато што је он веома брз помоћник у невољама“.
Догодило се да сам се једном лети враћала кући после друге смене, око дванаест сати увече. Због тога сам изашла на једној станици даље, да не бих пролазила поред сумњивог насеља јер се тамо појавио „хроми Сергеј“ и у том крају су почели нападати људе.
До куће ми је остало сасвим мало, била сам негде на средини парка који је са обе стране био ограђен оградом. Одједном су се на моме путу створила тројица младића, а један од њих је храмао! Срце је почело да ми лупа. Да ли да бежим натраг – да се удаљавам од куће, а опет ће ме стићи. А на страну је такође немогуће побећи, ограде не дозвољавају. Ићи напред?...
Но они су ме такође спазили и чула сам како говоре: „Другарица се нашла овде, нема куда побећи!“ Та тројица су се ухватила за руке и препречили ми пут. У том тренутку сам се сетила бабиних речи о брзом помоћнику Николају Чудотворцу и повикала: „Николају, Чудотворче, помози ми“!
Дерем се, а свој глас нисам чула, ја сам то у мислима, у својој души звала у помоћ! Срце ће ми пући од страха јер сама идем у сусрет хулиганима. И одједном када сам у мислима завапила Николају Чудотворцу, један од момака је одмакао руке и рекао Сергеју: „Ова девојка је из нашег дворишта, она живи одмах поред мене. Не дирајте је“! Хроми је почео да псује мог комшију, а овај ми довикнуо: „Брже бежи, ја ћу их задржати“!
Бежим, а ноге су ми претешке и не слушају ме. И када сам дошла кући, дуго нисам могла да се смирим. Испричала сам и мами и баби шта се са мном догодило и ми смо заједно заблагодарили светитељу Николају Чудотворцу. Од тада су ме или мама или баба чекале са псом.
Ето, тако ми је помогао светитељ Николај Чудотворац, наш омиљени светитељ. А касније, када сам већ радила у школи, причала сам деци о том догађају и сматрам да у свом животу такође неко од деце може да искористи помоћ тог изузетног светитеља.
Наранџа
Те недеље сам устала раније, кратко се помолила, молитве пре Исповести и Причешћа сам прочитала још јуче и почела да се спремам за Литургију. Провирила сам кроз прозор и погледала златне куполе Кирило-Методијевског храма, обрадовала се пролетњем дану и почела да се спремам. Са собом сам понела намирнице за навечерје празника помињања усопших.
Већ сам била изашла и закључала врата, кад сам се одједном сетила да имам и наранџе које би требало узети и поделити деци. Вратила сам се али је у фрижидеру била само једна наранџа. Ставила сам је у кесу и кренула у храм.
Удишући пролећни ваздух и нечему се радујући, пришла сам вратима храма али ми је ту пут препречио неки човек са разбарушеном косом и модрицом испод ока. Бескућник!...Било ми је непријатно јер осим њега поред мене није било никога. А бескућник ми је погледао у очи и затражио... наранџу.
Услед неочекиваности застала сам и помислила, како он може да зна за наранџу коју сам хтела да дам деци у храму. Али - „подај ономе који проси“! - узела сам наранџу и пружила је странцу. Његове очи су се широко отвориле и он је упитао: „Како си знала да желим наранџу?“
Ћутала сам не знајући шта да одговорим и тог тренутка сам се сетила да сам се само због наранџе вратила кући.
А бескућник је прво пољубио наранџу а затим је почео да благодари Богу због тога што је Он чуо његову молбу и послао му наранџу. Са каквим жаром је он захваљивао Богу, по нашим мерилима за такву ситницу и читаво време је љубио ту наранџу, говорећи: „Благодарим Ти Господе што си испунио моју молбу, јер сам тако маштао о наранџи, тако дуго их нисам јео и скоро да сам заборавио тај укус...Хвала Ти, Господе!...“ Низ његове образе су текле сузе захвалности Богу и он за мене више није био бескућник. А шта ја и могу знати о његовом животу?....
И ево одлучила сам да испричам како Господ делује кроз људе и какву радост човеку који је упао у животне проблеме може да донесе само малена наранџа. И још и ово како је потребно ценити оно што нам даје Господ.
Благодарим ти Господе за ту поуку!
Наталија Гражданкина, град Самара
Извор: Православный информационно-аналитический портал "Москва - Третий Рим".
Са руског за Фондацију Пријатељ Божји превео: чтец Дејан Ђуричић
Нема коментара:
Постави коментар