Jедина неистина коју је током свог кратког боравка у Србији изговорио Ник Вујичић била је виша пута, из његових уста, изговорена реченица: "Ја нисам никакав суперхерој. У Србији имате много људи који су пример, само треба да их пронађемо. Само сам обичан човек без удова, од крви и меса, кога такође може метак да убије."
Међутим, Ник заиста јесте суперхерој. Он нема ни руке ни ноге, али је за три дана одржао пет надахнутих говора током којих је поскакивао, играо фудбал, засмејавао и расплакивао публику. Имао је сусрете са студентима, привредницима, децом без родитеља, новинарима, патријархом Иринејом, принцем Александром и принцезом Катарином, гостовао је на телевизијама и у пратњи родитеља и пријатеља "трчао" уздуж и попреко по Београду и Новом Саду.
Пратили смо га на већини ових активности и тешко је описати колико је то била исцрпљујућа трка. За нас. Не и за Ника који је своје мане претворио у врлине. Од детета коме су другари говорили да је "наказа" и "ванземаљац", које је у десетој години покушало да изврши самоубиство, које је пролазило кроз велике кризе и депресије због свог хендикепа, које је открило Бога у петнаестој години, постало младић који је завршио факултет за финансије, написао књигу, основао добротворну фондацију, пропутовао 43 земље света, одржао више од хиљаду и по говора током последњих осам година, постао узор и инспирација милионима људи, осамосталио се, научио својим закржљалим левим стопалом да вози скејтборд, сурфује на дасци, игра фудбал (помажући се главом), свира на бубњевима и електричној гитари, чита књиге, сам се облачи, тушира, пере зубе и неколико пута се као дечак потуче – онда ми не морамо да будемо пристојни и скромни као Ник. Он јесте суперхерој који се у међувремену оженио прелепом девојком Канае са Хаваја и са њом чека дете. Биће син и у фебруару ће угледати свет. "Има свих десет прстију на рукама и ногама", каже нам Ник, као да зна каква се зебња мота у нашим главама.
Земља суперхероја
Изгледа да је Србија 20. века била земља у којој су се рађали многи суперхероји. Један је био Тарзан, господар џунгле, односно глумац Џони Вајсмилер који га је највише играо на филму. Рођен 1904. у месту Међа крај румунске границе као Јанош Вајсмилер, Џони је био и један од најбољих и најбржих пливача 20. века који је освојио пет златних олимпијских медаља. После Тарзана, у Србији се родио и најславнији шпијун на свету Џемс Бонд. То је био Душко Попов, рођен 1912. у Тителу, један од најпознатијих агената и двоструких обавештајаца британске тајне службе и светски плејбој по коме је Јан Флеминг осмислио лик Џемса Бонда у својим романима.
Ипак, десило се да се трећи суперхерој српског порекла, један од најбољих и најутицајнијих говорника данашњице, роди 4. децембра 1982. године, далеко од Србије, у Аустралији, у породици Вујичић, од мајке Душке и оца Борислава. Управо смо у разговору са њима, мало на српском, мало на енглеском, открили како се рађа (или постаје) један супермен.
"Ја сам из Срема, из села Вашица поред Шида", каже нам Никова мајка Душка. "Моја породица је 1964. избегла из Југославије у Аустрију због комуниста. Деда је припадао хришћанском реду Исусоваца којима вера забрањује да носе оружје и убијају људе. То није хтео да ради ни у рату и комунисти су га прогањали и затварали, одузели су нам готово сву земљу.
У Аустрији смо провели десет месеци са жељом да идемо у Америку, али је процедура за добијање виза дуго трајала и одлучили смо се за Аустралију чија влада је тада чак и финансирала долазак имиграната. Стигли смо у Мелбурн, опет у избеглички камп, али смо уз помоћ наше цркве успели да почнемо нови живот. Тамо сам завршила школу и тридесет година радила као бабица у болници. Ово ми је први пут, од те 1964. године, да сам дошла у Југославију или Србију. Једноставно, ништа ме није вукло овамо, а имали смо и много посла око деце."
Шок у породилишту
Унеколико сличну емигрантску причу имао је и Ников отац Борислав.
"Рођен сам у Јасенову 1954. и тамо са породицом живео до поласка у школу, после чега се селимо у Батајницу, Белу Цркву и Руму. Отац је био берберин, а мајка домаћица. Имали су четворо деце и врло скромно смо живели. И ми смо 1969. отишли у Аустрију где сам завршио средњу школу, а после тога смо се одселили за Аустралију, у Мелбурн. Тамо сам завршио студије и стекао диплому из области компјутерског програмирања, после чега сам радио у рачуноводству, у банкама, затим као наставник и касније у полицији, у администрацији. У локалној цркви упознао сам Душку којом сам се оженио и добио троје деце, најпре Ника, а потом и сина Арона и ћерку Мишел.“
Ту стижемо до тог 4. децембра 1982. када су Душка и Борис добили прво дете.
Душка: „Била сам веома пажљива у трудноћи, али некако сам осећала да нешто није у реду. Ишла сам на ултразвук и тражила да ми покажу снимак детета. Доктор ме је питао да ли желим да знам пол? Наравно. Биће син, казао је. Било ми је чудно што не стоје мере бебе, али писало је "дете нормално" и нисам више запиткивала. Сада мислим да је боље што ми тада нису рекли шта ме чека јер не знам како бих то поднела.
И данас се сећам израза лица доктора и сестара у породилишту, то никада нећу заборавити. Обично породиљи ставе бебу на стомак. Овог пута су је спустили доле, што ми је било чудно. Погледала сам бабицу, плакала је. У соби мртва тишина. Питала сам шта се десило, шта је са бебом. Нико није могао да проговори. Питала сам једну од сестара која ми је била пријатељица. Рекла је на латинском "фокамелија" и знала сам да то значи недостатак једног од удова.
Онда сам се вероватно онесвестила и следеће чега се сећам јесте да ми је син повијен лежао на грудима. Мислила сам да је то ружан сан, да ћу се пробудити и све то неће бити истина. Требало ми је неко време да прихватим стварност. Срамота ме је да кажем да сам била шокирана и љута на Бога што ми је дао такво дете. Ништа лоше у животу нисам учинила. Гледала сам девојке које су уништавале своје здравље и тело, дрогирале се, пиле алкохол, а имале су савршене бебе. Било ми је после тешко да се одлучим за следећу трудноћу, али смо то учинили јер смо хтели да Ник има некога да му помогне када нас више не буде било.“
Борис: „И ја сам био у шоку. Неколико седмица пре порођаја Душка је стално понављала: надам се да ће беба бити добро, толико да је то почело да ме нервира. Током порођаја сам стајао у ходнику болнице и учинило ми се када су превијали бебу да нема једну руку. Питао сам доктора да ли ми се то учинило, а он је одговорио, брижно колико је могао: Не, он нема ни руке, ни ноге. Позлило ми је. Једино ми је жао што мене нису пустили да то први саопштим жени.“
Душка: „Од почетка смо знали да је ментално нормалан и када су ми касније предлагали де иде у специјалне школе, нисам пристајала. Ишао је у редовне школе. Пошто је одрастао окружен бројном породицом и пријатељима, Ник није схватао да је другачији док није почео да се меша са другом децом. Деца су била прилично радознала, често и сурова са питањима везаним за његов изглед. Ипак, био је омиљен у школи, увек озбиљнији и зрелији од својих вршњака, једном изабран да буде капитен целе школе од две хиљаде ученика. Увек је био лидер, предводник. Од бабе и деде је учио српски језик, редовно је ишао у цркву и имао потпуно исти третман у нашој кући као његови брат и сестра. Сви су добијали џепарац да нешто ураде у кући, па и Ник. Колико је могао.“
- "Изненађење!" Да сам могао да говорим, мислим да бих то узвикнуо докторима и мајци у породиљској сали када сам изашао на свет – каже нам данас Ник који се често шали на рачун свог тела.
Леп, насмејан, бескрајно шармантан, паметан, харизматичан док држи своје енергичне и духовите говоре, расположен за причу о свом животном путу.
- Моји родитељи су били сиромашни кад су били деца. Понекад су имали само да једу хлеб и пију воду. У Аустралију су дошли без ичега. Видео сам да се и најтеже ситуације, уз веру у Бога, могу претворити у нешто лепо. Моји брат и сестра рођени после мене имају све удове и нема медицинског разлога зашто сам се ја родио овакав. Осећао сам да не постоји нада. Покушао сам самоубиство, са десет година, у петнаест центиметара дубокој води, у кади. Три пута сам се окренуо у тој води, покушавајући да се удавим. Зашто сам то желео? Прво, било ми је тешко у школи, сви су ме зачикавали. Други разлог је што нисам желео да будем терет својим родитељима. Трећи, никада нисам могао ни да претпоставим да ћу постати независан и да ћу се оженити онако прелепом женом. Када сам био младић, мислио сам да не могу жену ни за руку да ухватим, да децу која плачу нећу моћи ни да подигнем и загрлим. Осећао сам се као да не постоји никаква нада за мене.
Ципеле у орману
Данас зна да је постојала, али каже да није могао да је види. О томе говори и пише у својој књизи "Живети слободно", објављеној на 27 језика и продатој у готово милион примерака.
- Када сам желео да се убијем, било је зато што сам се осећао усамљеним. Молио сам Бога да ми покаже још некога као што сам ја, али он то није учинио. Касније сам схватио да понекад у животу не добијете одмах прави одговор.
Ник је био прилично живахан дечак, превртао се, котрљао, ронио, научио да се усправља ослањајући чело о зид и померајући се навише као и да успешно контролише и мало, закржљало, стопало.
- Брат и сестра, и блесави мали рођаци, никада нису дозвољавали да сажаљевам себе, помогли су ми да очврснем и са смешније стране сагледам своју ситуацију. Кад бисмо се нашли у шопинг центру моји рођаци су викали "погледајте ово дете у инвалидским колицима, то је ванземаљац" и смејали смо се гледајући реакције људи.
У школи му је у почетку било тешко. У тешким тренуцима крио се у празним учионицама или иза живе ограде, јер је хтео да избегне изругивање.
- Другови из разреда су често мислили да сам и ментално неспособан, као и физички. Избегавали су ме све док не бих смогао снаге да им се обратим у трпезарији или ходнику.
Када се Никова слика први пут појавила у једним аустралијским новинама, његовим родитељима почеле су да пристижу донације и тада су покушали да му обезбеде вештачке удове.
- Вештачка рука није ми добро стајала, некако сам се навикао на њу, али већ сам био научио да стопалом, брадом и зубима хватам ствари па ми је протеза само отежавала ствари. Родитељи су у почетку били разочарани, али су касније схватили да је због тога моје самопоуздање нарасло. И данас сам захвалан људима који ми понуде помоћ, отворе врата да се увезем колицима у неку просторију или ме напоје водом. Захвалан сам пријатељима који су увек ту да ме подрже, али сваки човек мора да се труди. Пораз претрпе они који одустану. Ја и даље верујем да ћу једног дана бити у могућности да ходам и дохватим предмете као свака нормална особа. Имам ципеле у орману за случај да Бог каже "хајде". Ако се то не деси, нема везе, јер чудо је већ направљено.
Уласком у пубертет, Ника су почеле да море црне мисли, губитак наде и осећај да никада неће бити као други људи.
- Желео сам да личим на људско биће, да ме другови прихвате, али то се није догађало. Био сам очајан, нисам видео сврху таквог живота. Чак и када сам био окружен породицом и пријатељима, био сам усамљен. Плашио сам се да ћу до краја живота бити на терету онима које волим.
Почео је да испитује родитеље о томе зашто је рођен овакав.
- У почетку сам се плашио њихових одговора, а када сам схватио колико је и њима тешко да о томе причају, престао сам да наваљујем. Било ми је тешко да прихватим чињеницу да мајка није желела да ме узме у наручје по рођењу. Ионако несигуран у себе, то ме је дотукло. Ипак, присетио сам се шта су све родитељи за мене урадили и колико су ми пута доказали своју љубав. Већ сам имао довољно година да сам могао да разумем како се мајка осећала када ме је угледала. Драго ми је што смо сачекали са тим разговорима док у дубини срца нисам био потпуно сигуран да ме мама и тата воле. Схватио сам да им је вера помогла да схвате да сам рођен овакав како бих послужио неком вишем, божјем, циљу.
У то време десило се оно чудо о коме Ник стално говори. До тада је тек повремено држао немушта предавања – говоре.
- Када сам имао петнаест година окренуо сам се Богу молећи га за опроштај и усмерење у животу. Када сам четири године касније крштен, почео сам да преносим своју веру другима. Моја каријера говорника претворила се у улогу божјег посланика. Пре неколико година десило се чудо које је потврдило да сам на правом путу. У цркви у Анахајму, у Калифорнији, требало је да одржим говор, позвао ме је човек који је држао дете у наручју. Подигао га је увис да бих га боље видео. Није имало руке, ни ноге, чак је имао и мало лево стопало као ја. Дечак се звао Данијел Мартинез и имао је деветнаест месеци. Верници су ћутали док је Данијелов отац стајао поред мене и подизао сина увис. Када су видели како се Данијел и ја осмехујемо један другом, сви су почели да плачу. Ја не плачем често, али тада ни ја нисам могао да задржим сузе, нити да проговорим иједну реч. Наставио сам да размишљам о том детету и изазовима који му предстоје. Касније тог дана његова мајка Пети ме је загрлила и рекла да јој се чини да је закорачила у будућност и да грли свог одраслог сина. "Не можеш ни да замислиш како ми је, колико сам молила Бога да ми пошљае знак да није заборавио на мог сина. Ти си право чудо, ти си наше чудо." Имао сам 24 године и Бог је коначно услишио моју молбу да упознам некога попут мене. Тада сам схватио да нисам сам и да постоји разлог што сам на овом свету.
Сурова искреност његових вршњака понекад је и позитивно деловала на Ника. У ток контексту спомиње другарицу Лору која, каже Ник, није имала лоше намере када га је питала "где ти је достојанство када допушташ родитељима да те облаче, купају и воде у тоалет"?
- Никада нисам заборављао да сам потпуно завистан од родитеља, брата, сестре. Некада би ми ноћу облио хладан зној мислећи да сам изгубио родтеље и да имам само Мишел и Арона. Ако је ико заслужио да води нормалан живот, то је био мој брат Арон, а не да му ја будем на терету целог живота. Он има руке и ноге, а на неки начин је прошао горе од мене, јер је увек морао да ме пази. Отац је прави мајстор за кућне послове, мајка болничарка, па су заједно смислили начин да се сам истуширам и оперем косу. Тата је славине на чесмама заменио полугама које могу да померим раменом. Мама је из болнице донела распршивач за течни сапун који може да се покреће стопалом, а хирурзи га користе приликом операција. Онда је тата усавршио зидни држач за четкицу за зубе и сада могу да укључим прекидач и сам оперем зубе померајући главу напред-назад. Мама ми је сашила шортс са еластичним тракама у који сам могу да ускочим, као и да се извучем из њега, пронашли смо и кошуље код којих треба провући главу кроз изрез, тако да и њих могу сам да облачим. Научио сам да искључим кућни аларм користећи нос за притискање тастера, а штапом за голф углављеним између врата и браде лако отварам прозоре и палим светло. Имам и згодне методе за одлазак у тоалет.
Ник често говори како га је праштање ослободило.
- Ако се стално присећате старих рана, тиме дајете моћ и могућност контроле ономе ко вас је повредио, али ако му опростите, тиме пресецате сваку везу с њим. Немојте мислити да је праштање нека врста услуге људима којима сте опростили, већ то учините себе ради. Ја сам опростио оној деци која су ми се ругала, не зато што сам њих хтео да ослободим кривице, већ да бих себе ослободио беса и лоших осећања. Волим себе и желео сам да будем слободнији.
Међутим, Ник заиста јесте суперхерој. Он нема ни руке ни ноге, али је за три дана одржао пет надахнутих говора током којих је поскакивао, играо фудбал, засмејавао и расплакивао публику. Имао је сусрете са студентима, привредницима, децом без родитеља, новинарима, патријархом Иринејом, принцем Александром и принцезом Катарином, гостовао је на телевизијама и у пратњи родитеља и пријатеља "трчао" уздуж и попреко по Београду и Новом Саду.
Пратили смо га на већини ових активности и тешко је описати колико је то била исцрпљујућа трка. За нас. Не и за Ника који је своје мане претворио у врлине. Од детета коме су другари говорили да је "наказа" и "ванземаљац", које је у десетој години покушало да изврши самоубиство, које је пролазило кроз велике кризе и депресије због свог хендикепа, које је открило Бога у петнаестој години, постало младић који је завршио факултет за финансије, написао књигу, основао добротворну фондацију, пропутовао 43 земље света, одржао више од хиљаду и по говора током последњих осам година, постао узор и инспирација милионима људи, осамосталио се, научио својим закржљалим левим стопалом да вози скејтборд, сурфује на дасци, игра фудбал (помажући се главом), свира на бубњевима и електричној гитари, чита књиге, сам се облачи, тушира, пере зубе и неколико пута се као дечак потуче – онда ми не морамо да будемо пристојни и скромни као Ник. Он јесте суперхерој који се у међувремену оженио прелепом девојком Канае са Хаваја и са њом чека дете. Биће син и у фебруару ће угледати свет. "Има свих десет прстију на рукама и ногама", каже нам Ник, као да зна каква се зебња мота у нашим главама.
Земља суперхероја
Изгледа да је Србија 20. века била земља у којој су се рађали многи суперхероји. Један је био Тарзан, господар џунгле, односно глумац Џони Вајсмилер који га је највише играо на филму. Рођен 1904. у месту Међа крај румунске границе као Јанош Вајсмилер, Џони је био и један од најбољих и најбржих пливача 20. века који је освојио пет златних олимпијских медаља. После Тарзана, у Србији се родио и најславнији шпијун на свету Џемс Бонд. То је био Душко Попов, рођен 1912. у Тителу, један од најпознатијих агената и двоструких обавештајаца британске тајне службе и светски плејбој по коме је Јан Флеминг осмислио лик Џемса Бонда у својим романима.
Ипак, десило се да се трећи суперхерој српског порекла, један од најбољих и најутицајнијих говорника данашњице, роди 4. децембра 1982. године, далеко од Србије, у Аустралији, у породици Вујичић, од мајке Душке и оца Борислава. Управо смо у разговору са њима, мало на српском, мало на енглеском, открили како се рађа (или постаје) један супермен.
"Ја сам из Срема, из села Вашица поред Шида", каже нам Никова мајка Душка. "Моја породица је 1964. избегла из Југославије у Аустрију због комуниста. Деда је припадао хришћанском реду Исусоваца којима вера забрањује да носе оружје и убијају људе. То није хтео да ради ни у рату и комунисти су га прогањали и затварали, одузели су нам готово сву земљу.
У Аустрији смо провели десет месеци са жељом да идемо у Америку, али је процедура за добијање виза дуго трајала и одлучили смо се за Аустралију чија влада је тада чак и финансирала долазак имиграната. Стигли смо у Мелбурн, опет у избеглички камп, али смо уз помоћ наше цркве успели да почнемо нови живот. Тамо сам завршила школу и тридесет година радила као бабица у болници. Ово ми је први пут, од те 1964. године, да сам дошла у Југославију или Србију. Једноставно, ништа ме није вукло овамо, а имали смо и много посла око деце."
Шок у породилишту
Унеколико сличну емигрантску причу имао је и Ников отац Борислав.
"Рођен сам у Јасенову 1954. и тамо са породицом живео до поласка у школу, после чега се селимо у Батајницу, Белу Цркву и Руму. Отац је био берберин, а мајка домаћица. Имали су четворо деце и врло скромно смо живели. И ми смо 1969. отишли у Аустрију где сам завршио средњу школу, а после тога смо се одселили за Аустралију, у Мелбурн. Тамо сам завршио студије и стекао диплому из области компјутерског програмирања, после чега сам радио у рачуноводству, у банкама, затим као наставник и касније у полицији, у администрацији. У локалној цркви упознао сам Душку којом сам се оженио и добио троје деце, најпре Ника, а потом и сина Арона и ћерку Мишел.“
Ту стижемо до тог 4. децембра 1982. када су Душка и Борис добили прво дете.
Душка: „Била сам веома пажљива у трудноћи, али некако сам осећала да нешто није у реду. Ишла сам на ултразвук и тражила да ми покажу снимак детета. Доктор ме је питао да ли желим да знам пол? Наравно. Биће син, казао је. Било ми је чудно што не стоје мере бебе, али писало је "дете нормално" и нисам више запиткивала. Сада мислим да је боље што ми тада нису рекли шта ме чека јер не знам како бих то поднела.
И данас се сећам израза лица доктора и сестара у породилишту, то никада нећу заборавити. Обично породиљи ставе бебу на стомак. Овог пута су је спустили доле, што ми је било чудно. Погледала сам бабицу, плакала је. У соби мртва тишина. Питала сам шта се десило, шта је са бебом. Нико није могао да проговори. Питала сам једну од сестара која ми је била пријатељица. Рекла је на латинском "фокамелија" и знала сам да то значи недостатак једног од удова.
Онда сам се вероватно онесвестила и следеће чега се сећам јесте да ми је син повијен лежао на грудима. Мислила сам да је то ружан сан, да ћу се пробудити и све то неће бити истина. Требало ми је неко време да прихватим стварност. Срамота ме је да кажем да сам била шокирана и љута на Бога што ми је дао такво дете. Ништа лоше у животу нисам учинила. Гледала сам девојке које су уништавале своје здравље и тело, дрогирале се, пиле алкохол, а имале су савршене бебе. Било ми је после тешко да се одлучим за следећу трудноћу, али смо то учинили јер смо хтели да Ник има некога да му помогне када нас више не буде било.“
Борис: „И ја сам био у шоку. Неколико седмица пре порођаја Душка је стално понављала: надам се да ће беба бити добро, толико да је то почело да ме нервира. Током порођаја сам стајао у ходнику болнице и учинило ми се када су превијали бебу да нема једну руку. Питао сам доктора да ли ми се то учинило, а он је одговорио, брижно колико је могао: Не, он нема ни руке, ни ноге. Позлило ми је. Једино ми је жао што мене нису пустили да то први саопштим жени.“
Душка: „Од почетка смо знали да је ментално нормалан и када су ми касније предлагали де иде у специјалне школе, нисам пристајала. Ишао је у редовне школе. Пошто је одрастао окружен бројном породицом и пријатељима, Ник није схватао да је другачији док није почео да се меша са другом децом. Деца су била прилично радознала, често и сурова са питањима везаним за његов изглед. Ипак, био је омиљен у школи, увек озбиљнији и зрелији од својих вршњака, једном изабран да буде капитен целе школе од две хиљаде ученика. Увек је био лидер, предводник. Од бабе и деде је учио српски језик, редовно је ишао у цркву и имао потпуно исти третман у нашој кући као његови брат и сестра. Сви су добијали џепарац да нешто ураде у кући, па и Ник. Колико је могао.“
- "Изненађење!" Да сам могао да говорим, мислим да бих то узвикнуо докторима и мајци у породиљској сали када сам изашао на свет – каже нам данас Ник који се често шали на рачун свог тела.
Леп, насмејан, бескрајно шармантан, паметан, харизматичан док држи своје енергичне и духовите говоре, расположен за причу о свом животном путу.
- Моји родитељи су били сиромашни кад су били деца. Понекад су имали само да једу хлеб и пију воду. У Аустралију су дошли без ичега. Видео сам да се и најтеже ситуације, уз веру у Бога, могу претворити у нешто лепо. Моји брат и сестра рођени после мене имају све удове и нема медицинског разлога зашто сам се ја родио овакав. Осећао сам да не постоји нада. Покушао сам самоубиство, са десет година, у петнаест центиметара дубокој води, у кади. Три пута сам се окренуо у тој води, покушавајући да се удавим. Зашто сам то желео? Прво, било ми је тешко у школи, сви су ме зачикавали. Други разлог је што нисам желео да будем терет својим родитељима. Трећи, никада нисам могао ни да претпоставим да ћу постати независан и да ћу се оженити онако прелепом женом. Када сам био младић, мислио сам да не могу жену ни за руку да ухватим, да децу која плачу нећу моћи ни да подигнем и загрлим. Осећао сам се као да не постоји никаква нада за мене.
Ципеле у орману
Данас зна да је постојала, али каже да није могао да је види. О томе говори и пише у својој књизи "Живети слободно", објављеној на 27 језика и продатој у готово милион примерака.
- Када сам желео да се убијем, било је зато што сам се осећао усамљеним. Молио сам Бога да ми покаже још некога као што сам ја, али он то није учинио. Касније сам схватио да понекад у животу не добијете одмах прави одговор.
Ник је био прилично живахан дечак, превртао се, котрљао, ронио, научио да се усправља ослањајући чело о зид и померајући се навише као и да успешно контролише и мало, закржљало, стопало.
- Брат и сестра, и блесави мали рођаци, никада нису дозвољавали да сажаљевам себе, помогли су ми да очврснем и са смешније стране сагледам своју ситуацију. Кад бисмо се нашли у шопинг центру моји рођаци су викали "погледајте ово дете у инвалидским колицима, то је ванземаљац" и смејали смо се гледајући реакције људи.
У школи му је у почетку било тешко. У тешким тренуцима крио се у празним учионицама или иза живе ограде, јер је хтео да избегне изругивање.
- Другови из разреда су често мислили да сам и ментално неспособан, као и физички. Избегавали су ме све док не бих смогао снаге да им се обратим у трпезарији или ходнику.
Када се Никова слика први пут појавила у једним аустралијским новинама, његовим родитељима почеле су да пристижу донације и тада су покушали да му обезбеде вештачке удове.
- Вештачка рука није ми добро стајала, некако сам се навикао на њу, али већ сам био научио да стопалом, брадом и зубима хватам ствари па ми је протеза само отежавала ствари. Родитељи су у почетку били разочарани, али су касније схватили да је због тога моје самопоуздање нарасло. И данас сам захвалан људима који ми понуде помоћ, отворе врата да се увезем колицима у неку просторију или ме напоје водом. Захвалан сам пријатељима који су увек ту да ме подрже, али сваки човек мора да се труди. Пораз претрпе они који одустану. Ја и даље верујем да ћу једног дана бити у могућности да ходам и дохватим предмете као свака нормална особа. Имам ципеле у орману за случај да Бог каже "хајде". Ако се то не деси, нема везе, јер чудо је већ направљено.
Уласком у пубертет, Ника су почеле да море црне мисли, губитак наде и осећај да никада неће бити као други људи.
- Желео сам да личим на људско биће, да ме другови прихвате, али то се није догађало. Био сам очајан, нисам видео сврху таквог живота. Чак и када сам био окружен породицом и пријатељима, био сам усамљен. Плашио сам се да ћу до краја живота бити на терету онима које волим.
Почео је да испитује родитеље о томе зашто је рођен овакав.
- У почетку сам се плашио њихових одговора, а када сам схватио колико је и њима тешко да о томе причају, престао сам да наваљујем. Било ми је тешко да прихватим чињеницу да мајка није желела да ме узме у наручје по рођењу. Ионако несигуран у себе, то ме је дотукло. Ипак, присетио сам се шта су све родитељи за мене урадили и колико су ми пута доказали своју љубав. Већ сам имао довољно година да сам могао да разумем како се мајка осећала када ме је угледала. Драго ми је што смо сачекали са тим разговорима док у дубини срца нисам био потпуно сигуран да ме мама и тата воле. Схватио сам да им је вера помогла да схвате да сам рођен овакав како бих послужио неком вишем, божјем, циљу.
У то време десило се оно чудо о коме Ник стално говори. До тада је тек повремено држао немушта предавања – говоре.
- Када сам имао петнаест година окренуо сам се Богу молећи га за опроштај и усмерење у животу. Када сам четири године касније крштен, почео сам да преносим своју веру другима. Моја каријера говорника претворила се у улогу божјег посланика. Пре неколико година десило се чудо које је потврдило да сам на правом путу. У цркви у Анахајму, у Калифорнији, требало је да одржим говор, позвао ме је човек који је држао дете у наручју. Подигао га је увис да бих га боље видео. Није имало руке, ни ноге, чак је имао и мало лево стопало као ја. Дечак се звао Данијел Мартинез и имао је деветнаест месеци. Верници су ћутали док је Данијелов отац стајао поред мене и подизао сина увис. Када су видели како се Данијел и ја осмехујемо један другом, сви су почели да плачу. Ја не плачем често, али тада ни ја нисам могао да задржим сузе, нити да проговорим иједну реч. Наставио сам да размишљам о том детету и изазовима који му предстоје. Касније тог дана његова мајка Пети ме је загрлила и рекла да јој се чини да је закорачила у будућност и да грли свог одраслог сина. "Не можеш ни да замислиш како ми је, колико сам молила Бога да ми пошљае знак да није заборавио на мог сина. Ти си право чудо, ти си наше чудо." Имао сам 24 године и Бог је коначно услишио моју молбу да упознам некога попут мене. Тада сам схватио да нисам сам и да постоји разлог што сам на овом свету.
Сурова искреност његових вршњака понекад је и позитивно деловала на Ника. У ток контексту спомиње другарицу Лору која, каже Ник, није имала лоше намере када га је питала "где ти је достојанство када допушташ родитељима да те облаче, купају и воде у тоалет"?
- Никада нисам заборављао да сам потпуно завистан од родитеља, брата, сестре. Некада би ми ноћу облио хладан зној мислећи да сам изгубио родтеље и да имам само Мишел и Арона. Ако је ико заслужио да води нормалан живот, то је био мој брат Арон, а не да му ја будем на терету целог живота. Он има руке и ноге, а на неки начин је прошао горе од мене, јер је увек морао да ме пази. Отац је прави мајстор за кућне послове, мајка болничарка, па су заједно смислили начин да се сам истуширам и оперем косу. Тата је славине на чесмама заменио полугама које могу да померим раменом. Мама је из болнице донела распршивач за течни сапун који може да се покреће стопалом, а хирурзи га користе приликом операција. Онда је тата усавршио зидни држач за четкицу за зубе и сада могу да укључим прекидач и сам оперем зубе померајући главу напред-назад. Мама ми је сашила шортс са еластичним тракама у који сам могу да ускочим, као и да се извучем из њега, пронашли смо и кошуље код којих треба провући главу кроз изрез, тако да и њих могу сам да облачим. Научио сам да искључим кућни аларм користећи нос за притискање тастера, а штапом за голф углављеним између врата и браде лако отварам прозоре и палим светло. Имам и згодне методе за одлазак у тоалет.
Ник често говори како га је праштање ослободило.
- Ако се стално присећате старих рана, тиме дајете моћ и могућност контроле ономе ко вас је повредио, али ако му опростите, тиме пресецате сваку везу с њим. Немојте мислити да је праштање нека врста услуге људима којима сте опростили, већ то учините себе ради. Ја сам опростио оној деци која су ми се ругала, не зато што сам њих хтео да ослободим кривице, већ да бих себе ослободио беса и лоших осећања. Волим себе и желео сам да будем слободнији.
Нема коментара:
Постави коментар