ОТВОРЕНО ПИСМО ЕПИСКОПАТУ СПЦ - Свештеник Михаило В. Микић

Свештеник Михаило В. Микић

ОТВОРЕНО ПИСМО ЕПИСКОПАТУ СПЦ

Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, и Ваша Преосвештенства, Христос посреди нас! Поштована Господо Архијереји, свјестан сам да ово моје писање Вама, Преосвећеним Владикама Светосавске Цркве Христове у вјерном народу Светог Саве, неће имати никаквог практичног утицаја на Ваш рад и одлуке Светог Архијерејског Сабора СПЦ, осим што може код појединих Владика само да навуче мржњу на мене.

Свештеник Михаило В. Микић, 27.март 2013.

Али ја рекох самом себи „ближи се крај мога живота“ па хајде да кажем Истину и тако душу своју да спасим, а Ви Господо Архијереји гледајте добро шта ћете да радите са душом својом, и са чиме ћете да изађете пред Милоша и Лазара? Размислите добро душе своје ради, какав ћете одговор дати у своме животу Србском Народу за Ваш Архипастирски рад у Цркви Христовој, и какав ћете одговор дати Богу Свемогућем у дан Страшног Суда Христовог?

Забринут за духовно стање у Србском Народу Светог Саве, забринут због садашњег тешког стања у СПЦ, која није ни Ваша ни моја, него НАША и Божија. Забринут због перфидног цепања омофора Светог Саве и вештачким подјелама јединственог Србског народог и црквеног бића по покрајинама или новооснованим „државама“. Забринут због издаје Бога и Србства и прогона Истине и Правде Божије у вјерном народу Светог Саве. Забринут због уништења непролазних божанских вредности и људских драгоцености Србског Народа. Забринут због уништења Србства: Православља и Светосавља, док црквнена „елита“ мудро ћути, решио сам по својој савјести као вјерни и одани син Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове у Србском Народу Светог Саве, као Србин: Православац и Светосавац, да Вам напишем ово моје писмо па куда пукло да пукло, јер сам разочаран таквим Вашим држањем и саблазнут екуменским и антисрбским изјавама и поступцима појединих црквених великодостојника.

Подижем зато свој нејаки глас који долази из превареног и обманутог Србског Народа, у одбран Правде и Истине Божије, у одбрану непролазних божанских вредности и људски драгоцјености Србског Народа, у одбрану Светоотачког Православља и начина богослужења, у одбрану слоге и јединства Србскога Народа и Цркве Христове међу Србима.

Поштована Господо Архијереји, забринут за опстанак Србског Народа на Косову и Метохији, а данас је Косово цијела Савина Србија. Зато сматрам, вјерујем и осећам да је моја света дужност и обавеза као Србина и србског православног свештеника да Вам се обратим са овим мојим,

ОТВОРЕНИМ ПИСМОМ

И да Вам укажем на поједине грешке и промашаје администрације СПЦ од којих зависи опстанак или нестанак Србског Народа на његовим вијековним србским огњиштима. Зато немојте унапред као до сада да судите без суда и суђења, као што сте осудили неке друге Србске Родољубе, него ме барем саслушајте па послије тога радите што Вам је воља, или како то наш Србски Народ лијепо каже: „Ради аго што је теби драго …“!

Прво, у синовској љубави и оданости замољавам Епископат СПЦ, и нашу Мајку Цркву у цјелости, да она у ова смутна и тешка времена и пресудне тренутке по живот СПЦ и Србског Народа, ради „мира у кући“ пажљиво проучи и добро размисли о своме досадашњем раду: о својим донешеним одлукама и своме сналажењу у овоме свијету за последњих петнаест и више година, од чега су корист највише имали само непријатељи Бога и Србства, а најмање СПЦ и Србски Народ Светог Саве!

Друго, позивам Свети Архијерејски Сабор СПЦ, да на идућем своме редовном годишњем заседању у мјесецу мају, СПЦ врати у оквире њезиног уставног и канонског поретка, и да поништи све донешене неканонске одлуке, поготово оне које су уперене против Његовог Преосвештенства Г. Артемија, Епископа Рашко-призренске Епархије и његових монаха и монахиња, и свих других Срба и Србкиња који остадоше и поред свих прогона и клеветања од стране непријатеља Христових, Богу вјерни а Србству одани.

Треће, подсећам богољубиве Владике наше Свете Цркве, на одлуку Сабора од 1997 године, о иступању СПЦ из свејретичког Светског савеза „цркава“. Тражим у своје име, и многих других Православних Срба и Србкиња који мисле и осећају исто, да Свети Архијерејски Синод СПЦ ту одлуку Светог Архијерејског Сабора као највишег законодавног тјела у СПЦ спроведе у дјело, јер њезино неизвршење је почетак свих неспоразума и свих сукоба, свих данашњих несрећа у СПЦ и Србском Народу.

Четврто, тражим такође, да се односи са римокатоличком „црквом“ и другим вјерским заједницама врате у нормалне пријатељске односе без саслуживања или било каквих других молитвених општења која се косе са црквеним законима и прописима Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове.

Пето, противим се и неслажем као и већина други Срба Светог Саве, најављеном Папином доласку у посјету Светосавској Србској Цркви у Србији. У случају да се та несрећа ипак догоди противно вољи Србског Народа, желим унапред јавно да скренем пажњу Епископату СПЦ, да ће то бити кап воде у чаши која ће препунити стрпљење Православног Србског Народаи, којег не треба више пуно кушати. Он може изненада да се покрене и свакоме да плату да по дјелима његовим. Господо Архијереји, у томе случају сами ћете бити криви и сносити одговорност за нереде и последице до којих ће неизбјежно доћи због Папине посјете Србији!

Шесто, тражим да се прекине и обустави сваки рад од стране Србске Православне Цркве на пропаганди за промјену Старог Јулијанског Календара и перфидно увоћење новог римокатоличког календара, чему треба да послужи као превара и обмана Србског Народа Светог Саве „увођење“ Календара Милутина Миланковића од 1923 године. Питање Календара, као православне иконе времена није питање науке и његове тачности, јер од Јулијанског Старог Календара као Светотачког наслеђа нема тачнијег Календара за употреби у Православној Цркви Христовој. Него је то питање духовне везе имзмеђу земаљске и небеске Цркве, питање канонског празновања Васкрса, очувања установљеног годижњег круга прослављања Светитеља, поста, богослужења и много чега другог што би било нарушено и промјенито увођењем новог римокатоличког календара!

Седмо, тражим да се прекине досадашња пракса у СПЦ од стране појединих Архијереја који у потаји раде на цепању Омофора Светог Саве, и подјели Србске Православне Цркве Христове у Србском Народу Светог Саве, на „Покрајинске цркаве“ из којих се брише наше Свето Србско име. Тражим зато да Свети Архијерејски Сабор СПЦ ријеч СРБСКА врати у име садашње Православне Митрополије Црногорско-приморске. Из њезиног назива она је незаконито избрисана без одобрења и сагласности Сабора!

Осмо, тражим као Србин из Западне Србије или честите србске земље Босне поносите – Светог Саве дедовине, која много пострада током Другог светског рата од римокатоличких хрватских крижара, са благословом највиших достојанственика римокатоличке „цркве“ да се у Календар СПЦ поново унесе број од 700 000 (седам стотина хиљада) Јасеновачких Светих Србских Новомученика, којима службу написа Свети Владика Николај Србски, и да се у Календару СПЦ обиљеже сва друга стратишта и мучилишта из последњих ратова по свим земљама Светог Саве, у којима су Срби страдали на правди Бога ни криви ни дужни само због наше Свете вјере Православне и нашег Светог Србског имена. То је наша света дужност и обавеза као њихових потомака према својим Светим Прецима, који пострадаше у многим ратовима за нашу Свету вјеру Православну и Србско Оточество, у праведној и светој борби „за Крст часни и Слободу златну“!

Свети Архијерејски Сабор СПЦ, све то може да уради на своме идућем редовном годишњем заседању у мјесецу мају, ако његови чланови буду сложно и јединствено стајали у Истини Христовој и Правди Божијој, ако Архијереји СПЦ са љубављу и страхом Божијим буду служили Богу и Србском Народу!

Свети Архијерејски Сабор СПЦ, осим ових грешака може лако да исправи и све друге почињене грешке Сабора и Синода, и тако поново уз Божију помоћ и свој труд да успостави међу Србима Светог Саве истински мир и братску љубав. Слога и јединство је најпотребније Србима сада више него икада прије. Свесни смо барем толико, да „само слога Србина спасава“ и да Срби могу само ако су заједно да буду јачи од многобројних непријатеља Бога и Србства. Срби могу само обожени, сложени у умножени кроз љубав према Господу, која се огледа у нашој љубави према Богу и Србству, Православљу и Светосављу, да изађу неукаљана образа из садашњег смутног времена свога општег пада и безнађа, у коме нигдје никога свога немамо осим Бога и Светих на небу, и једни друге на земљи!

Зато чврсто верујем, да већина Владика СПЦ код којих се налази сада нож и помгача, и који ће појести онако како буду одрезали, да они и поред учињених грешака желе и даље да иде путем Светог Саве који „води у живот вјечни“. Људски је грешити, а хришћански је кајати се. Зато се надам, да већина Архијереја СПЦ жели и даље да служи Богу и Србскоме Роду исто онако како се вијековима до сада служило у Цркви Христовој, по примјеру Светих Богоотаца наших. Колико мудрости Божије у себи имају владике Светосавске Цркве наше, и колико Духа Светог имају на себи Архијереји Светосавске Србске Цркве Светог Саве, Цркве Христове у Србском Народу, видећемо ускоро у мају на редовном годишњем заседању Светог Архијерејског Сабора?!

Зато се молим Богу, да љубав надвлада завист, инат и мржњу, а божански ум и разум и да надвладају земаљско знање и мудрост!

Налазећи се на Голготи и распећу Христовим заједно са мојим Србским Народом, и свим Истинољубитељима и бранитељима нашег милог и Богу драгог Светосавља, као врхунца хришћанске православне националне идеологије и србског начина живота, у очекивању радосних празника Христовог Васкрсења, и надом да ће ускоро из гроба васкрснути и божанска Правда и Истина, и наш богољубиви и слободољубиви Србски Народ; да ће ускоро међу Србима доћи до истинског братског помирења у Христу; да ће ускоро доћи до повратка Срба њиховим коренима и путу Светог Саве који „води у живот вјечни“ да би тако сви Срби цијелог свијета, у Отаџбини и туђини могли чврсто да буду збратимљени у вјери Светих Отаца својих; целивајући Вам Десницу, и молећи за Ваш Свети Архипастирски благослов, ја Вас поштована Господо Архијереји у синовској љубави и оданости још једном само подсећам на познату србску народну изреку и мудрост у пракси потврђеној безброј пута до сада, а коју Ви знате боље од мене, да је „зло рађење, готово суђење и да је свако ковач своје среће“.

Поштована Господо Архијереји, знате Ви боље од мене да се ћутањем издаје Бог и Србство: Православље и Светосавље, да се ћутањем издаје Истина и Правда Божија, и да „САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА“! За име Бога, проговорите зато већ једном у духу Истине Христове о најновијим жалосним појавама и срамним догађајима у СПЦ, јер ако Ви Господо Архијереји о томе нећете да говорите, проговориће Србски Народ Светог Саве „ни по баби ни по стричевима већ по правди Бога истинитог“!

Од Бога Вам здравље и спасење, а од народа награда и плата по дјелима Вашим! Са поштовањем, Ваш у Христу Господу, свештеник:

О. Михаило В. Микић

У Индианаполису, Индиана – САД,

У Недељу Православља,

11/24 Марта 2013 год.

РАЗГОВОР УБИЈЕНОГ ДЕТЕТА СА СВОЈИМ УБИЦОМ

Ја сам човек лишен човековог имена. Ја сам дете које нема родитеље. Мене је смрт уграбила пре но што сам се родио. Из таме сам прешао у таму не видевши светлост. Но ипак ти се обраћам речју мајка, теби која си ме носила у својој утроби, а затим ме бацила у кошчате руке смрти. Хоћу да ти кажем да сам те волео још пре свог рођења за које се испоставило да је моја смрт. У тренутку кад су се металnи нокти приближили мом телу, безгласно сам узвикнуо: „Мајко, спаси ме!“. Кад су се упили у моје тело као зуби грабљивице, повикао сам: „Мајко, не убијај ме, поштеди ме!“ Али све је било узалуд и мајчина утроба је за мене постала место погубљења.
Мајко, зашто си ме убила? Вероватно ниси знала колико сам те волео док сам био једно тело с тобом. Хтео сам да те загрлим, али ми је џелат одсекао руке. Хтео сам срцем да се привијем уз твоје груди, али га је проболо железо. Желео сам да ме носиш на својим рукама, али си ме бацила у хладноћу ноћне таме.
Децу стављају у колевку, а моје су тело исекли и бацили на сметлиште, међу завоје натопљене крвљу. Нико није плакао над мојим телом и нико га није положио у сандук. Нашао сам свој гроб у зубима пацова. Мајка чита молитву над својим уснулим дететом, а ко ће мене овде наћи и пригрлити? Ја се чак бојим да изговорим реч мајка кад се сетим ноктиjу који су кидали моје тело и кад је у том часу мајчино тело за мене постало тело хладне змије.
Постоје две свете речи: Бог и мајка. Бог ме по Својој милости није оставио, али Га моје очи не виде јер нисам просвећен крштењем. Другу свету реч сам изгубио јер ти се моја љубав показала непотребном.
Дете у тренуцима опасности виче: „Мама!“.Све док је мајка жива,човек није усамљен, није напуштен и зна да се мајчипо срце неће одвратити од њега, па макар и цео свег устао на њега, и да ће га мајка угрејати својом љубављу. Ја сам сироче поред живе мајке. Она ме је бацила у ноћ вечности, а да ме чак није ни погледала у лице. Она ме је без кривице осудила на казну и без суда ме предала смрти. Али она је несрећнија од мене. Док је убица секао моје тело, она је изгубила своје срце а да то и не зна. Не само да си ме лишила земног живота, него си ме лишила и Цркве. Налазим се у њеној огради, али не у њој. Видим светлост која се излива из ње, али не могу ући у њу. Зато си ти постала убица не само мога тела, него и моје душе. Запамти да се убиством невиног понавља суд над Христом. Јуда је продао Невину Душу за 30 сребрника, а ти си мене продала за право да будеш слободна од свог детета. Још си и платила за моју смрт. Ти си поступила као Јуда. Кајафа је осудио Невиног. Рекао је да је боље да погине један човек, него ли цео народ, а ти си рекла да је боље да умре твоје невино дете, тобоже зарад добробити целе породице. Као да ја нисам твоје дете. Христа су распели на Крсту, а ти си мене осудила на распеће. Иако не видим Лице Божије, ипак знам да Он за све жели спасење. Ниси ме чула кад сам у твојој утроби од ужаса викао: „Мајко, поштеди ме!“, и зато макар сада чуј друге речи: „Мајко, поштеди себе поштеди своју душу и опери је сузама покајања!“ Ако будеш имала друго дете, дај му ону љубав коју си мени била дужна И нека бар оно осети топлину мајчиних руку и чује молитву над својом колевком. Просветли га крштењем како не би отишло на онај свет слепо као ја и да, ако умре у раном детињству, чује над својим сандуком појање Цркве, а на небу појање анђела, оно чегаси мене лишила. Ипак, у овом животу нисам лишен одблеска Христове светлости, па макар она и издалека допирала. У зрацима те светлости ја те волим,несрећна моја мајко.

Архимандрит Рафаил ( Карелин )

The Creed: The Symbol of Faith

I believe in one God, the Father Almighty, Maker of heaven and earth, and of all things visible and invisible;
And in one Lord, Jesus Christ, the Son of God, the Only-begotten, begotten of the Father before all ages; Light of Light, true God of true God; begotten, not made; being of one essence with the Father; by Whom all things were made;
Who for us men, and for our salvation, came down from the Heavens, and was incarnate of the Holy Spirit and the Virgin Mary, and became man;
And was crucified for us under Pontius Pilate, suffered and was buried;
And arose again on the third day according to the Scriptures;
And ascended into the Heavens, and sitteth at the right hand of the Father;
And shall come again, with glory, to judge both the living and the dead; Whose Kingdom shall have no end;
And in the Holy Spirit, the Lord, the Giver of life; Who proceedeth from the Father; Who with the Father and the Son together is worshipped and glorified; Who spake by the Prophets;
In One, Holy, Catholic*, and Apostolic Church.
I confess one baptism for the remission of sins.
I look for the resurrection fo the dead,
And the life of the age to come. Amen.





*The True Meaning of the Word “CATHOLIC” in the Creed: “In One, Holy, Catholic, and Apostolic Church.”



The word “catholic” means “universal” as referring to the Church of all times, peoples, and places, Where there is neither Greek nor Jew, circumcision nor uncircumcision, Barbarian, Scythian, bond nor free: but Christ is all and in all (Col. 3:11). 

A celebrated definition of “catholic” in the early Church was given by St. Vincent of Lerins, the 5th century monastic Father of Gaul, who in his Communitorium says: “Every care should be taken to hold fast to what has been believed everywhere, always, and by all. That is truly and properly ‘catholic,’ as indicated by the force and etymology of the name itself, which comprises everything truly universal” (ch. 2, Fathers of the Church edition, pg. 270). 

The name of “catholic” has been kept from early times in the “Roman Catholic” church, but the teaching of the early Church has been preserved in the Orthodox Church, which even to this day can be and still is called “catholic.” 

The Roman Catholic (Western) church separated from the True Church in the year 1054 after changing the Creed and wrongly claiming supremacy of the Bishop of Rome (Pope) over the other bishops. 

Drifting further from its origin, the Western church was then shattered into a myriad of sects by the Protestant Reformation. However, in Greece, Russia, the Balkans, Middle East, and elsewhere, the True Apostolic Church continued to flourish, preserving the Faith of Christ pure and unchanged. 

Today this Church is known as the Eastern or Orthodox Church and it is a haven for those seeking Christ’s truth.

A Simple Rule of Prayer

ascribed to St Pachomius and to St Seraphim of Sarov 

The holy Apostle Paul has told each of us to "pray without ceasing" (1 Thess. 5:17). Most of us know that we are far from achieving this goal: to pray without ceasing, we must first at least pray frequently; and to pray frequently most of us must first pray regularly — according to some rule.

The Church gives us many helpful rules of prayer. Most prayer books include useful sets of morning and evening prayers, prayers at mealtimes, and so on.

The following short rule is sometimes called the "Rule of St. Pachomius," sometimes "The Little Rule of St Seraphim." It is said to have been given by an angel to St. Pachomius of Egypt, who used it each hour of the day and night. Saint Seraphim of Sarov assigned it to many of his spiritual children living in the world, telling them to use it morning and evening. Many variations exist.

The rule can easily be memorized, and thus can be used without the need for a prayer book. It gives us practice in the precious Jesus Prayer, which we can then begin to use throughout the day, learning in small ways to pray without ceasing.
You should feel free to use the translation that best suits your needs and the practices of your parish.

The Rule
In the name of the Father, and to the Son, and to the Holy Spirit. Glory to Thee, our God, glory to Thee.
O Heavenly King, Comforter, Spirit of Truth, Who art everywhere present and fillest all things, Treasury of good things and Giver of life: Come and dwell in us, and cleanse us of all impurity, and save our souls, O Good One.
Holy God, Holy Mighty, Holy Immortal, have mercy on us. (Three times)
Glory to the Father, and to the Son, and to the Holy Spirit, both now and ever, and unto the unto the ages of ages. Amen.
O Most Holy Trinity, have mercy on us. O Lord, blot out our sins. O Master, pardon our iniquities. O Holy One, visit and heal our infirmities for Thy name's sake.
Lord have mercy. (Three times)
Glory to the Father and to the Son and to the Holy Spirit, both now and ever, and unto the ages of ages. Amen.
Our Father, who art in Heaven, hallowed be Thy name. Thy kingdom come; Thy will be done on earth as it is in heaven. Give us this day our daily bread, and forgive us our trespasses as we forgive those who trespass against us. And lead us not into temptation, but deliver us from evil.
Through the prayers of our holy Fathers, Lord Jesus Christ our God, have mercy on us. Amen.
Lord, Have mercy. (Twelve times)
Glory to the Father, and to the Son, and to the Holy Spirit, both now and ever, and unto the unto the ages of ages. Amen.
O come, let us worship God our King.
O come, let us worship and fall down before Christ our King and God.
O come, let us worship and fall down before Christ Himself, our King and God.
Psalm 50Have mercy on me, O God, according to Thy great mercy; and according to the multitude of Thy compassions blot out my transgression. Wash me thoroughly from mine iniquity, and cleanse me from my sin. For I know mine iniquity, and my sin is ever before me. Against Thee only have I sinned and done this evil before Thee, that Thou mightest be justified in Thy words, and prevail when Thou art judged. For behold, I was conceived in iniquities, and in sins did my mother bear me. For behold, Thou hast loved truth; the hidden and secret things of Thy wisdom hast Thou made manifest unto me. Thou shalt sprinkle me with hyssop, and I shall be made clean; Thou shalt wash me, and I shall be made whiter than snow. Thou shalt make me to hear joy and gladness; the bones that be humbled, they shall rejoice. Turn Thy face away from my sins, and blot out all mine iniquities. Create in me a clean heart, O God, and renew a right spirit within me. Cast me not away from Thy presence, and take not Thy Holy Spirit from me. Restore unto me the joy of Thy salvation, and with Thy governing Spirit establish me. I shall teach transgressors Thy ways, and the ungodly shall turn back unto Thee. Deliver me from blood-guiltiness, O God, Thou God of my salvation; my tongue shall rejoice in Thy righteousness. O Lord, Thou shalt open my lips, and my mouth shall declare Thy praise. For if Thou hadst desired sacrifice, I had given it; with whole-burnt offerings Thou shalt not be pleased. A sacrifice unto God is a broken spirit; a heart that is broken and humbled God will not despise. Do good, O Lord, in Thy good pleasure unto Zion, and let the walls of Jerusalem be builded. Then shalt Thou be pleased with a sacrifice of righteousness, with oblation and whole-burnt offerings. Then shall they offer bullocks upon Thine altar.
The CreedI believe in one God, the Father Almighty, Maker of heaven and earth and of all things visible and invisible. And in one Lord Jesus Christ, the Son of God, the Only-begotten, begotten of the Father before all ages; Light of Light, true God of true God; begotten, not made; of one essence with the Father, by Whom all things were made; Who for us men and for our salvation came down from the heavens, and was incarnate of the Holy Spirit and the Virgin Mary, and became man; And was crucified for us under Pontius Pilate, and suffered and was buried; And arose again on the third day according to the Scriptures; And ascended into the heavens, and sitteth at the right hand of the Father; And shall come again, with glory, to judge both the living and the dead; Whose kingdom shall have no end. And in the Holy Spirit, the Lord, the Giver of life; Who proceedeth from the Father; Who with the Father and the Son together is worshipped and glorified; Who spake by the prophets. In One, Holy, Catholic, and Apostolic Church. I confess one baptism for the remission of sins. I look for the resurrection of the dead, And the life of the age to come. Amen.
The Jesus Prayer:Lord, Jesus Christ, Son of God, have mercy on me, a sinner. (100 times)
or
Lord Jesus Christ, Son of God, have mercy on me. (100 times)
or
Lord Jesus Christ, have mercy on me. (100 times)
DismissalIt is truly meet to bless thee, the Theotokos, ever blessed and most blameless, and Mother of our God. More honorable than the Cherubim, and beyond compare more glorious than the Seraphim, who without corruption gavest birth to God the Word, the very Theotokos, thee do we magnify. (Three times)
or
Virgin Theotokos, rejoice! Mary, full of grace, the Lord is with thee. Blessed art thou among women, and blessed is the fruit of thy womb; for thou hast borne the Savior of our souls. (Three times)
Glory to the Father, and to the Son, and to the Holy Spirit, both now and ever, and unto the ages of ages. Amen.
Lord, have mercy. (Three times)
O Lord, Bless.
O Lord Jesus Christ, Son of God, through the prayers of Thy most pure Mother, of our holy and God-bearing fathers, and all the saints, have mercy on us and save us, for Thou art good and the Lover of mankind. Amen.

The Lord's Prayer

Our Father, Who art in heaven,
hallowed be Thy Name;
Thy Kingdom come;
Thy will be done,
on earth as it is in heaven.
Give us this day our daily bread
and forgive us our trespasses
as we forgive those who trespass against us,
and lead us not into temptation,
but deliver us from the evil one.

Монахинја Макрина - У истини корачај

Мати Макрина – Јављање патријарха Павла, у лето 2012.године

Пpoчитајте транскрипт мати Макрине

Видео снимак “Јављање Патријарха Павла Мати Макрини” смо уклонили поштујући жељу аутора.

Наиме, нама се обратио аутор видео снимка са молбом да тај видео снимак уклонимо. Он наводи да су исти видео, на његов захтев, уклонили и многи власници YouTube канала који су га, у нешто скраћеној верзији, раније постављали. (У верзији која кружи интернетом исечен је део на крају снимка у коме се помиње Владика Артемије!).

Аутор видео снимка каже: – Времена су тешка. Није добро због ове велике мученице и монахиње, да је јури, ујурује и прети јој полиција. Већ је пуно намучена и пострадала, мајка јој је, када је имала последње хапшење, доживела инфаркт.

Аутор је навео да му је Мати Макрина саопштила да неки људи тумаче да је (овим видео снимком) она народ позвала на пуч или буну. – Не дај Боже. Она је много добра жена и монахиња, велики страдалник. Иначе ово виђење је када је Патријарх Павле био жив, био је на ВМА, малтене у кућном притвору, и онда јој се јавио и такво је било виђење.

*Јављање патријарха Павла Мати Макрини (снимљено у лето 2012.)*

Транскрипт видео снимка:

- Oче, нисам ја спавала… Сад ми је јасно како је (било) кад је Господ Бог позвао апостола Павла из улице Праве… да оде тамо да крсти Корнилија и његову породицу. Тако, Господ га призвао, он је био на молитви на спрату куће, он (је био) будан, отворених очију… и само се десио пред његовим вратима.

Само Патријарх Павле овако стао и нада мном… Тако, отворених очију лежим. Патријарх Павле стоји поред мене. Како смо стали изнад те Београђанке, само ми је показао Београд изнад, и оно… кад ја видим оно велики, велики штрајк у Београду, просто устанак, грађански рат, не знам шта је. Људи изашли на улице, маса, протести. Извели војску, тенкове. Полиција бије народ. Неки вагони и камиони притежу, видим – притежу овако, и свештенство и монаштво. Сад је ваљда то у духовном смислу да су притиснути, да су уцењени. Показује ми лепо неке вагоне који притежу монаштво, овако, хоће да их попрште.

Патријарх Павле поред мене стоји и каже: ћери моја Макрина, видиш да ни моја деца не могу трпети, видиш да ми не могу више уцене издржати. Многи ће ми отићи кућама, напустиће монаштво, многи ће ми цикнути, многи ће ми полудети. Многи ми неће издржати. Све ће уцене радити, каже, затвараће их… неће моћи издржати. Каже: молим те, биће велики скуп, каже: Биће један велики протест у Београду. Биће штрајк, каже општи у Србији. И он мене показује све, каже оно бије, излази полиција, тенкови, ја гледам. А ми смо горе негде, над облаком, овако, и ми гледамо то све одозго.

Само у моменту, ја гледам, отвори се небо. Хиљаде је војника униформисаних слетело над Београд. И онај народ брани, развађа, оно вуче, гура оне тенкове. Као, оне камионе одгурава… Крв, повређени, свирају хитне помоћи… доле је маса. Видим одозго и мантије, и свештенство и монаштво, свега.

Будна сам, видим ја, умијем се… јесам бре будна. Јаој мене, кажем, па чекај шта је… ја сам… Али, шта је чудо: још увек чујем вриску људи који те прште, бију, и милиција и тенкови, још ми галама стоји око мене… Чујем буку… Шта сад би – па видела сам над Београдом пропаст. Ау, кажем… И кад ми каже Патријарх да ће Београд изгубити благослов и да неће више Патријаршија постојати и да ће Београд да страда. Ја се окренем овако, па легнем у кревет… Еј мене, куд` ћу… Па се овако умирим на јастуку и враћам филм одзвања ми – речи његове у глави…

Само тог часа ме Бог увери, поново је поред мене стао Патријарх Павле, са све капом, са све одејанијем, са све Паном његовом. После тога – миомирис је наставио да мирише још три месеца. Све ће јеретике Бог склонити, Он ће своју цркву очистити, и Бог ће нас окупити после тих свих страдања, да у Крушевцу откопамо Светитеље и да се крунише Цар, кога ће Бог довести и Бог одредити. Све ће их Бог склонити и Бог ће их очистити, значи неће их један остати. Да ће, каже умирати, да се неће сарањивати. Умираће, каже, неће стићи.. нити ће смети да приђу људи да их пипну, каже Гаврило – отпаднике од вере.

Према томе, сада, нема вође који ће повести народ да одбрани веру, да одбрани Цркву. Нема тог владике који ступа и каже: људи устајмо, ми не пристајемо. Да пошаљемо глас… Није сазрело време, јер се још није испунило! Ил ће га тек Бог обелоданити и подићи ће се неки цивил… каже, … посрамиће Бог ко ће бранити веру у задње време, јер се ниједан владика не изјашњава, ни било ко, ни било шта… А ми, под терором овим не можемо да опстанемо. А они… То што ће они они све да руше, наше је да учинимо да кажемо – побунимо се, руше Грачаницу, да шаљемо писма, све. Каже Господ – чините све што је до вас, а што није у вашој моћи препустите мени… Ево Краљево – прошле године дрмао петсто пута земљотрес, сад седамсто пута. Седамсто пута регистрован земљотрес. Још се нису дозвали се памети.

Извор транскрипта: фацебоокрепортер.орг

Патријарх Павле - поруке, живот, анегдоте...

"Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке."

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре речи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсетимо, да их памтимо и преносимо.




ПОРУКЕ

- Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

- Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.

- Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

- Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

- Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

-Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.

- Сматрам да смо за трагедију у Југославији одговорни сви. Да су се у овој ситуацији распада Југославије нашли данас они људи који су је на миран, људски начин, споразумом створили 1918. године, мислим да би је они и разложили на миран, људски начин, споразумом.

- Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.

Патријарх Павле је осуђивао свако насиље и злочине, без обзира под каквом капом, униформом и значком чињени, без обзира коме народу и којој вери припадали.

НАВИКЕ

 Устајао је врло рано, живео у потпуности по Јеванђељу и у складу с оним што је говорио.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су „прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега”.

Умео је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочале, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била:  "Бог те видео..."

ПРОТИВИО СЕ

- скупим аутомобилима
- пушењу
- тарифама и ценовнику које су свештеници успоставили за венчања, сахране, крштења...
- куповању венаца и сваком показивању богатства

У свом Распису народу и верницима поручивао је да - када неко умре, породици умрлог треба помоћи у сваком погледу, и материјално у складу са могућностима, а не куповати скупе венце јер тиме само другима показујемо колико новца имамо, а не колика је наша туга.

НОВАЦ

Иако је за собом гасио светла, није користио грејалицу, ишао пешице куд год је могао, за патријарха Павла могло се рећи да је штедљив, али никако и шкрт.

Као новинарка која је, по природи посла често долазила у Патријаршију, једном приликом сам у кабинету секретара Његове светости затекла старијег мушкарца, прилично неугледно обученог, како седи на канабету.

Чекајући неко саопштење СПЦ, и сама сам већ дуго седела поред тог човека и упитала га: "А кога Ви чекате?" Рекао је: "Патријарха чекам. Он ће ми помоћи, пријатељи смо из детињства. Ја сам из Босне, сви моји су већ избегли у Немачку, ја бих код сина али немам могућности да платим пут."

Морам признати, а и данас ме стид кад се тога сетим, помислила сам "ево још једног пацијента" јер је било много оних који су се тих ратних година лажно представљали. Чудила ме једино смиреност и потпуна увереност тог човека да ће патријарх сигурно доћи. А тако је и било.

Након што су му јавили да га у секретаријату чека човек који каже да га познаје, патријарх је сишао, отворио врата канцеларије, препознао пријатеља кога дуго није видео, загрлио га чврсто називајући именом, нисам упамтила којим, али по коме сам закључила да је из муслиманске породице. Патријарх га је питао како може да му помогне, а онда отрчао до своје собе, донео коверат са новцем и наложио секретару да се купи карта за воз за Немачку. Задржао се с пријатељем још неко време разговарајући о породици, деци... а затим га испратио и поручио да се јави, ако још нешто затреба.

АНЕГДОТЕ, ЦИТАТИ, ПОРУКЕ, ПОУКЕ

Један наш колега новинар, који станује близу Патријаршије, често је у џепу јакне свога сина налазио бомбоне. Знајући да му их није купио, питао је сина одакле му. Малишан је одговорио: "Дао ми мој друг Паја." После неког времена оцу је већ то постало чудно јер није могао да се сети ниједног друга свога сина по имену Паја, па је упитао: "Који ти је то друг?" Дечак је ко из топа одговорио: "Па наш патријарх. Кад год пролази поред паркића у ком се ми играмо, он купи бомбоне па нам подели. А ми га волимо јер нам је другар, па га зовемо Паја."

Једном другом приликом, у зимско доба, деца су се играла у близини Патријаршије. Био је изузетно хладан и ветровит дан, а патријарх је пролазећи туда децу позвао да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сокић. Сва деца осим једног дечака појурила су за патријархом, само се један задржао на степеништу испред врата. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је рекао: "Ја не могу, нисам крштен."
Патријарх му је на то одговорио: "Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно."

Кад су га лекари ВМА питали како се осећа, у даху је изустио: "То ме питајте када остарим, још сам ја млад."

Кад се са ортопедском ходалицом појавио у Патријаршији, прво се нашалио на свој рачун:"Ето, ја сам само мало пао, па сад морам да гурам ово чудо."

Један београдски боем истрчао је из кафане "?" кад је видео патријарха да улази у Саборну цркву. Преплићући језиком рекао му је: "Нас двојица смо најбољи људи на свету", а патријарх му је на то одговорио: "Јесмо, ал' кад попијемо ништа не ваљамо."

Упозоравајући на штетност дувана, често је умео да каже:"Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак."

У време грађанског рата у бившој СФРЈ, један карикатуриста га је нацртао као ратника опасаног бомбама и са "шкорпионом" о појасу. На то је рекао:"Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабачак, а ево како ме други виде."

Пошто је био познат да иде кроз Патријаршију и гаси сијалице како се "узалуд не би трошила струја", једном је ухватио младог чиновника да после радног времена на компјутеру гледа забавне сајтове. Кад је чуо патријархов глас иза леђа, следио се, а Павле му је рекао:"А ти на то трошиш струју?"

Идући у цркву на Бановом брду усред лета био је упоран да се користи аутобус. Кад је његов пратилац потегао аргумент да је врућина, да су аутобуси "препуни разголићеног женског света који иде на плажу на Аду Циганлију" и да није згодно, патријарх није попустио:"Знате, свако види оно што жели."

Излазећи из Патријаршије, упитао је свог пратиоца:"Чија су то толика луксузна кола паркирана? Наших владика. Дошли су њима на Сабор", одговорио је пратилац. "О, Бог их видео! Шта ли би тек возили да нису дали завет скромности?!" духовито је прокоментарисао господин Павле.

Кад је на једном пријему бивши амбасадор САД Ворен Зимерман питао патријарха Павла шта може да учини за СПЦ, патријарх му је одговорио:"Само немојте да нам одмажете, на тај начин ћете нам помоћи."

Кад је фотограф Вицан Вицановић пожелео да фотографише патријарха Павла, обратио му се речима: “Ваша светлости (уместо Ваша светости), на шта му је патријарх врцаво одговорио:
“Кад сам већ светлост, шта ће ти блиц”?

Моји другари су 90-их радили на Академији. Кући су се враћали рано ујутру и једном су налетели на усплахирене људе из Патријарховог обезбеђења који су питали: “Видесте ли Павла?” Наиме, Павле је волео да сам оде по новине или да се прошета, али шта је могао кад га је обезбеђење морало пратити.

Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је:„Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“

Далеке 1962. године, на захтев неких епископа да им се повећа плата, ондашњи владика рашко-призренски Павле одговорио је питањем:“А зашто, кад не можемо ни ово што смо имали до сада да потрошимо?”

Док је био епископ рашко-призренски, дуго је избегавао и да се за његове и уопште епархијске потребе набави аутомобил. Говорио је:„Док свака српска кућа на Косову не набави кола, нећу ни ја.“ На крају је пристао да се набави само један „варбург“, пошто није био скуп, а био је погодан за превоз робе, разних црквених ствари и других потрепштина. Епископ Павле ретко је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији… Зато и није знао какви све аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим „пежоом“, епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из Богословије, и кад су кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, реча владика Павле:"Е, брате, Стефане, баш ти је добар овај твој „варбург“!"

Једном приликом, док је патријарх разговарао са својим сарадницима, у његов кабинет је ненадано ушао непознати човек четрдесетих година, тврдећи да му се указала Богородица. Патријарх га је пажљиво саслушао и казао:“Слушајте, господине, ја сам дугогодишњи калуђер и владика скоро 50 година, сваког дана служим Богу и ни анђео ми се још није јавио, а вама се Богородица јавила! Немојте, молим вас.”

На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је изабран за највишу црквену дужност. У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је често посећивао, задиркивала га је:„Какав си ти патријарх кад имаш само једну мантију?“ На то ће новоизабрани патријарх: „Шта ће ми више, не могу две одједном да обучем!“

А једном приликом, док се трамвајем враћао у Патријаршију, десило се нешто што је за то време било сасвим необично. У трамвају пуном путника, који је ишао према главној београдској железничкој станици, неко наглас изусти: „Ево га патријарх!“ и крену да затражи благослов. Нагрнуше потом и многи други. Створи се велика гужва. Возач заустави трамвај и нареди да сви, осим патријарха, изађу напоље. Остави отворена само једна врата, и онда заповеди:
„А сад један по један…“ И тако сви, без гужве, приђоше и узеше благослов од патријарха.

Посебно је занимљиво да је патријарх Павле остављао храну да одстоји по неколико дана пре него што би је појео, како би она била изложена бактеријама, јер је сматрао да је то благотворно за организам. Одећу је сам шио, крпио и прао. Ни за ципеле му није била потребна ничија помоћ, поправљао их је и одржавао сам. Они који су имали прилику да бораве у соби у којој је спавао кажу да је по скромности подсећала на праву монашку келију.

Пробијајући се ка гласачкој кутији кроз људе наоружане камерама, фотоапаратима и касетофонима, у покушају да прође на једну, па на другу страну, патријарх је у једном моменту казао:“Ако не могу фронтално, могу дијагонално.”

Београђани су патријарха Павла често сусретали на улици, у трамвају, у градском аутобусу… Једном приликом, док је сам ишао узбрдо тротоаром Улице краља Петра, у којој је седиште Патријаршије, сустиже га, у најновијем моделу „мерцедеса“, познати свештеник једне од најпознатијих београдских цркава. Зауставио је аутомобил, изашао и обратио се патријарху: - Ваша светости, дозволите да вас повезем! Само реците где треба… Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно изгледа овај аутомобил, упита га патријарх: - А, је л’ те, оче, чији је ово ауто? - Мој, Ваша светости! – као да се похвали протојереј. - Станите! – заповеди патријарх Павле. Изађе, прекрсти се и рече свештенику: - Нека вам је Бог на помоћи!

Словио је за човека који је представљао праву муку за људе из обезбеђења који су га пратили. Често је знао да им се изгуби на улици, улазио је у разговоре са пролазницима или нешто куповао у успутним продавницама. Бринуо је сам о себи – сам је спремао храну, која је готово увек, преко целе године, била посна, а најчешће је јео обично поврће на води. Само о празницима оброцима је додавао мало уља, ретко кад парче рибе, а месо – никада. Омиљено пиће и храна су му били сок од парадајза и коприва, а када није био пост – млечни производи.

Патријарх Павле доста је полагао на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији религиозни доживљај јавља се у цркви и на литургији, када се човек преда духовној музици. Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га прозвали – Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у храму била омиљено место. Једном приликом за време богослужења, патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом: - Синко, обратите мало више пажње…, чини ми се да то не радите баш како би требало! Овај одговори, помало увређено: - Па, знате, Ваша светости, свака птица пева својим гласом. Патријарх ће на то: - Јесте, синко, али у шуми. Ово је црква!

РЕКЛИ СУ

 Митрополит Амфилохије:  Читавог живота се потрудио да никоме не згази на сенку, да никога не оптерети собом, па је сам правио и своје ципеле, сам кувао, сам шио своју мантију. Чак и одежду коју је припремио кад дође дан да се упокоји, шио је заједно са једном од сестара из манастира Девича. Његова пензија не верујем да је премашила девет хиљада. То је он добио на Косову и Метохији и откад је постао патријарх ни динара више није хтео да прими као поглавар, од тога је своје потребе подмиривао.

Матија Бећковић:  Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а да се чуо даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико у безочније време није дуже и спокојније гледао истини право у очи. Нико се за своју славу није грабио мање.

Драгомир Ацовић, члан Крунског већа:  Патријарх Павле је био један од оних необичних људи, који се као божијом вољом створе ниоткуда и озаре време у коме живе.

Вук Драшковић: „Будимо људи, иако смо Срби.“ Многи су се изругивали овим речима старог патријарха, тобоже због двосмисленог склопа реченице, а истински због тога што је поручивао да нација не може бити кишобран за ничије нечовештво. Презирао је грабеж и грабежљивце, култ раскоши и славу коју доноси робовање иметку и сили, јер се човек са тим свиме не рађа нити ишта од тога може са собом понети у гроб.

Они који су га познавали знали су да је имао урођени дар за шалу и доскочицу. Као поглавар Српске православне цркве био је строг према себи, а благ према грађанима и народу, како би свима био приступачан.

Када је изабран, био је једини међу епископима који истински није желео да буде патријарх. "Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити", рекао је на хиротонији у Саборној цркви  патријарх Павле.

Када је умро, његов народ је знао да је био - један једини, међу свима најбољи.
"Пролазе године и време, а на нама је да се трудимо, не да будемо важни и славни, већ да будемо дорасли времену у коме смо и месту на коме смо. А то зависи од нас, на крају крајева", поручивао је наш патријарх. Зато, "чинимо увек - колико до нас стоји"...
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Патријарх српски Павле (световно име Гојко Стојчевић), преминуо је 15. новембра 2009. године на војно медицинској академији у Београду.

Покој му диши и вечна слава!