РАЗГОВОР УБИЈЕНОГ ДЕТЕТА СА СВОЈИМ УБИЦОМ

Ја сам човек лишен човековог имена. Ја сам дете које нема родитеље. Мене је смрт уграбила пре но што сам се родио. Из таме сам прешао у таму не видевши светлост. Но ипак ти се обраћам речју мајка, теби која си ме носила у својој утроби, а затим ме бацила у кошчате руке смрти. Хоћу да ти кажем да сам те волео још пре свог рођења за које се испоставило да је моја смрт. У тренутку кад су се металnи нокти приближили мом телу, безгласно сам узвикнуо: „Мајко, спаси ме!“. Кад су се упили у моје тело као зуби грабљивице, повикао сам: „Мајко, не убијај ме, поштеди ме!“ Али све је било узалуд и мајчина утроба је за мене постала место погубљења.
Мајко, зашто си ме убила? Вероватно ниси знала колико сам те волео док сам био једно тело с тобом. Хтео сам да те загрлим, али ми је џелат одсекао руке. Хтео сам срцем да се привијем уз твоје груди, али га је проболо железо. Желео сам да ме носиш на својим рукама, али си ме бацила у хладноћу ноћне таме.
Децу стављају у колевку, а моје су тело исекли и бацили на сметлиште, међу завоје натопљене крвљу. Нико није плакао над мојим телом и нико га није положио у сандук. Нашао сам свој гроб у зубима пацова. Мајка чита молитву над својим уснулим дететом, а ко ће мене овде наћи и пригрлити? Ја се чак бојим да изговорим реч мајка кад се сетим ноктиjу који су кидали моје тело и кад је у том часу мајчино тело за мене постало тело хладне змије.
Постоје две свете речи: Бог и мајка. Бог ме по Својој милости није оставио, али Га моје очи не виде јер нисам просвећен крштењем. Другу свету реч сам изгубио јер ти се моја љубав показала непотребном.
Дете у тренуцима опасности виче: „Мама!“.Све док је мајка жива,човек није усамљен, није напуштен и зна да се мајчипо срце неће одвратити од њега, па макар и цео свег устао на њега, и да ће га мајка угрејати својом љубављу. Ја сам сироче поред живе мајке. Она ме је бацила у ноћ вечности, а да ме чак није ни погледала у лице. Она ме је без кривице осудила на казну и без суда ме предала смрти. Али она је несрећнија од мене. Док је убица секао моје тело, она је изгубила своје срце а да то и не зна. Не само да си ме лишила земног живота, него си ме лишила и Цркве. Налазим се у њеној огради, али не у њој. Видим светлост која се излива из ње, али не могу ући у њу. Зато си ти постала убица не само мога тела, него и моје душе. Запамти да се убиством невиног понавља суд над Христом. Јуда је продао Невину Душу за 30 сребрника, а ти си мене продала за право да будеш слободна од свог детета. Још си и платила за моју смрт. Ти си поступила као Јуда. Кајафа је осудио Невиног. Рекао је да је боље да погине један човек, него ли цео народ, а ти си рекла да је боље да умре твоје невино дете, тобоже зарад добробити целе породице. Као да ја нисам твоје дете. Христа су распели на Крсту, а ти си мене осудила на распеће. Иако не видим Лице Божије, ипак знам да Он за све жели спасење. Ниси ме чула кад сам у твојој утроби од ужаса викао: „Мајко, поштеди ме!“, и зато макар сада чуј друге речи: „Мајко, поштеди себе поштеди своју душу и опери је сузама покајања!“ Ако будеш имала друго дете, дај му ону љубав коју си мени била дужна И нека бар оно осети топлину мајчиних руку и чује молитву над својом колевком. Просветли га крштењем како не би отишло на онај свет слепо као ја и да, ако умре у раном детињству, чује над својим сандуком појање Цркве, а на небу појање анђела, оно чегаси мене лишила. Ипак, у овом животу нисам лишен одблеска Христове светлости, па макар она и издалека допирала. У зрацима те светлости ја те волим,несрећна моја мајко.

Архимандрит Рафаил ( Карелин )

ХРИШЋАНСКИ ПОСТ ГУБИ СВОЈ СМИСАО ВАН БОГОСЛУЖЕЊА

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

ХРИШЋАНСКИ ПОСТ ГУБИ СВОЈ СМИСАО ВАН БОГОСЛУЖЕЊА

"Црква је добро и благоугодно прихватила песме и остале тропаре, ради немоћи ума нашег, да бисмо ми задобили пажњу том слаткоћом певања, тако као да спонтано славословимо Бога - ми неразумни. А они који задобијају познање проницањем ума у речи које се изговарају (богослуже), падају у умиљење и као по лествици уздижу се благе мисли... Колико ми успевамо да навикнемо наше мисли на Бога, толико нас Божанска жеља вуче да дођемо до разумевања и поклоњeња Оцу, духом и истином."

(Св. Петар Дамаскин, Напомињање души својој)

Из године у годину, увек пред Велики пост, питање начина поста врло често се понавља и тако настају разне, а углавном промашене, расправе. Осећам да је потребан сажет и целовит преглед, по могућству кратак, који би објаснио шта је пост и како треба да се пости. У ствари било би то правилно преношење Црквеног учења о посту. Црква нам своје учење доксолошки представља, али за то је потребна црквеност, тј. физичко присуство. Нажалост, због наше нецрквености, ми не чујемо право и истинито учење Цркве. Питање црквености и поста у њој јесте суштинско питање постојања сваког човека пред Богом. Зато овим текстом желим врло озбиљно да покажем да ни једна истина не може добро да се разуме без проницања у речи онтолошки учеће доксолошке Цркве.

Пост "српског искуства", за чије непоштовање нас прекоравају, као уосталом и за непоштовање св. Николаја Жичког на кога се обично позивају, занемарује чињеницу да је питање поста пре свега свеправославно, и ван граница сваке помесности. Хајде да се ипак на кратко прво осврнемо на то "српско искуство", тј. на наше српске оце и учитеље.

КО ПОБЕДИ СЕБЕ − ЈУНАК ЈЕ НАЈВЕЋИ (пост)

Отац Симеон, игуман манастира Рукумија, о посту

КО ПОСТИ ДУШУ ГОСТИ,  КО НЕ ПОСТИ БОЛЕСТ ГОСТИ


Хришћанско-православни пост је уздржање од мрсних јела и удаљавање од злих мисли, осећања, речи и дела. Значи: постимо телесно, али и духовно. Пост је мајка телесног здравља и неопходни сапутник у животу по Богу. Свети Василије Велики каже: „Пост је све Свете руководио у животу по Богу!“
Посна храна је лако сварљива, и ако се човек не преједе, после јела може се молити Богу. У посту се осећамо лакше, лако се крећемо,значи да имамо добру борбену готовост. Телесне страсти се уништавају постом и уздржањем од сувишне хране. Свети Оци уче да постоје три степена узимања количине хране: први, јести не до ситости, остати мало гладан, други, јести до ситости, и трећи, прејести се, то јест унети непотребне количине хране. Прва два степена не подлежу покајању, а трећи подлеже и покајању и исповести, будући да се ту ради о стомакоугађању.
Поред ове опасности, вреба нас за столом и друга мука: узимање хране са жељом да се дограби неко „лепше“ парче. У оваквим искушењима требало би свакако да се присетимо оне народне „Пробирач нађе отирач“, као и речи Светога Јована Кронштатског који вели: „Бог или тело!“ То значи: ко угађа телу, не угађа Богу и обрнуто.
Христа Бога ради и ради нашега спасења од греха, смрти и ђавола, Црква је установила да се обавезно пости средом и петком преко године (осим трапавих седмица) и четири поста: Васкршњи, Апостолски (Петровски), Успенски Богородичин и Божићни, као и дани часног Крста ,  Усековање главе Светог Јована Крститеља и Бадњи дан. У току наведених постова приступамо светим тајнама покајања и исповести, а потом, на Светој Литургији, причешћујемо се телом и крвљу Господа Исуса Христа у виду хлеба и вина. Ово се чини онда када се за то озбиљно припремамо. Уколико смо неозбиљни у припреми за свето причешће, то јест ако попуштамо телу на вољу, ако немамо озбиљно уздржање од сувишне хране, ако су нам очи, уши и језик неуздржани од злих гледања, злих слушања, злих речи и празнословља, ако то све свесно чинимо, па чак и намерно, онда и не треба да се причестимо. Ако пушимо, пијемо или се дрогирамо, коцкамо, живимо блудно и распусно, ако се кинђуримо и улепшавамо ради супротног пола, то јест ако смо у неком греху, онда морамо схватити да је време поста јединствена прилика да се свему томе објави рат, е да би се хришћански живело и причешћивало Хлебом живота. У току духовне борбе сећајмо се речи Господа Исуса Христа: „Без мене не можете ништа добро чинити.“ Наш народ још каже „Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора“. Сећајмо се и речи Светог Апостола: да подвижници задобијају царство небеско, да смо благодаћу Божјом спашени, то јест да се трудом и борбом помагани благодаћу Божјом спасавамо од непријатеља нашега спасења. И још Свети Сава српски каже: „Ко победи себе, јунак је највећи.“
Браћо и сестре, ако се потрудимо да постимо по типику, то јест по правилу црквеном, у нашим срцима јавиће се жеља за молитвом Оцу нашем небеском да говоримо „Оче наш“, да се Богу молимо и тако вечно живимо. Амин. Дај Боже.