Нови дани: 1.1. Стари дани: 14.1.
Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа;
Св. Василије Велики архиеп. Кесаријски
Из охридског пролога
1. јануар
| 1. Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства). | |||||||||||
| 2. Св. Василије Велики архиеп. Кесаријски. Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.
Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ
1. JAHУAP
ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ
Првога јануара празнујемо обрезање по телу Господа и Бога и
Спаситеља нашег Исуса Христа.
РЕЧ НА ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ
Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео
је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него
да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су
дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под
Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како
је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да
Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио.
Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу. Јер да се није
обукао у наше тело, како би се онда могло обрезати привиђење? Свети Јефрем
Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто уистини беше
тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као Сину
Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи
људској. Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер
пошто заврши Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што
стари телесни човек обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек нови дужан да
обрезује духовне страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге
грехе и греховне жеље. У осми пак дан би Господ Исус обрезан, прасликујући нам
будући живот, који Учитељи Цркве обично називају осмим даном или веком. Тако
писац данашњега Канона свети Стефан говори у четвртој песми: непрекидни живот
будућега осмога века изображава Господ, ради кога би обрезан по телу[1].
Но и свети Григорије Ниски збори ово: У осми дан би по Закону обрезан,
означавајући будући осми век.
Треба и ово знати: у Старом Завету је установљено обрезање
за ознаку крштења и очишћења прародитељског греха, иако се овај грех уствари не
очишћаваше обрезањем, све до Христовог добровољног проливања крви за нас и
страдања. Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско
очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место
старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање
као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано
новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати
његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш
беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна
змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног
отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског
греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно
Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано,
обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога
света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се
грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. И
Господ наш је показао веће смирење у обрезању него у рођењу свом. Јер у рођењу
Он узе на себе само обличје човека. Апостол каже: Поставши као и други људи, Он
се на очи нађе као човек (Флб. 2, 7). У обрезању пак Он узе на себе обличје
грешника, као грешник подносећи рану, за грех одређену. И оно ради чега није
био одговоран, Он ради тога као кривац страдаше, као с Давидом говорећи: Што
нисам отимао, тада враћах (Пс. 68, 5). Греха немам, а за грех примам болове
обрезања.
Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин
страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је имао попити до дна, када је на
крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док
најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и
учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се
измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као
дан, коме је јутро рођење а вечер - крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек
Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на
послу свом до онога вечера када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до
часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17).
А шта Господ наш дела? - Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то
потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да
подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док
се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом
да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења.
При обрезању, Божанском новорођенчету наденуше име Исус,
које с неба беше донео Арханђео Гаврил у оно време када Пречистој Дјеви Марији
објави благовест о зачећу, пре но што се заче у утроби, тојест пре но што
Пресвета Дјева пристаде на речи благовесникове, пре но што рече: Ево слушкиње
Господње; нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1, 31.38). И при овим њеним речима
Слово Божје одмах постаде тело, уселивши се у пречисту и пресвету утробу њену.
To дакле пресвето име Исус, које Анђео надену пре зачећа, би при обрезању дато
Христу Господу, чиме би објављено спасење наше. Јер Исус значи спасење, као што
је протумачио исти Анђео када се у сну јавио Јосифу и рекао му: Надени My име
Исус, јер ће спасти људе своје од грехова њихових (Мт. 1, 21). Но и свети
апостол Петар сведочи за име Исусово, говорећи: Нема ни у једноме другом
спасења; јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли
спасти (Д. А. 4, 11-12). Ово спасоносно име Исус, пре свих векова би
припремљено у савету Пресвете Тројице, написано, и све досада чувано за наше
избављење; а сада као најскупоценији бисер из наднебесних ризница донесено на
искупљење рода људског, и од стране Јосифа дато, да би се у имену том свима
откриле и објавиле непознатости и тајне мудрости Божје. Ово име обасја свет као
сунце. По речи пророка: Вама, који се бојите имена мога, грануће сунце правде
(Малах. 4, 2). Оно као миро миомирисно умириса васељену. Речено је: Име твоје
је миро изливено (Песма над песмама: 1, 2). Име је његово миро, не у суду
затворено, него изливено. Јер док се миро држи у суду, и мирис се његов задржава
унутра у суду; чим се пак излије, одмах мирис његов испуњује ваздух. Сила имена
Исусова била је непозната, у превечном савету као у суду скривена. А када се то
име изли с неба на земљу, одмах при обрезању изливањем новорођенчетове крви као
миро мирисаво испуни васељену миомиром благодати. И сваки језик сада исповеда
да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Сила имена Исусова
постаде очигледна, јер то дивно име Исус - удиви Анђеле, обрадова људе, уплаши
ђаволе, јер и ђаволи верују и дршћу. И од самог имена тог тресе се ад, колеба
се преисподња, исчезава кнез таме, руше се идоли, растура се мрак безумног
идолопоклонства а изгрева светлост побожности и обасјава свакога човека који
долази на свет. У ово превелико име Исусово клања се свако колено оних који су
на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 10). Ето, име Исусово је силно
оружје против непријатеља, као што каже свети Јован Лествичник: Свагда именом
Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу, ни на
земљи. Ово премило име Исус, о како је слатко срцу које љуби Христа Исуса! О
како га жели онај што га има! Јер је Исус - сав милина, сав сладост. Ово
пресвето име Исус, о како је мило слузи и сужњу Исусовом који је рањен љубављу
његовом! У уму Исус; на језику Исус; Исус се верује срцем за правду, Исус се
исповеда устима за спасење. Или ходио, или седео, или што радио - Исус пред
очима! Апостол рече: Одлучио сам да ништа не знам међу вама осим Исуса (1 Кор.
2, 2). Јер је Исус ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота
душе, здравље тела, весеље срцу, помоћник у невољама, радост у жалостима, лек у
болестима, одбрана у свима опасностима, и нада спасења, и сам лично награда и
уздарје своме љубитељу.
Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на
златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско
име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се
исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима
слугу Исусових. Као што беше исписано у оном о коме рече: Он ми је сасуд
избрани, да пронесе име моје (Д. А. 9, 15). Преслатки Исус хоће да се његово
име држи у суду као најслађе пиће, јер је заиста сладак онима који га с љубављу
употребљавају. Њима се и говори у псалмима: Окусите и видите како је добар
Господ (Пс. 33, 9). Окусивши Њега, пророк кличе: Љубићу те, Господе, крепости
моја (Пс. 17, 1). Окусивши Њега, свети апостол Петар каже: Ето, ми смо оставили
све и за тобом идемо. И коме ћемо другоме ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Мт.
19, 27; Јн. 6, 68). Том сладошћу беху толико заслађене и горке муке светих
Мученика, да се они нису бојали ни оне најгорче - саме смрти. Ко ће нас,
клицаху они, раставити од љубави Божје? Невоља ли, или туга, или мач? Ни смрт,
ни живот, јер је љубав јака као смрт (Рм. 8, 35.38; Песма над песм. 3, 6).
У каквом суду воли да се чува та неисказана сладост - име
Исусово? Несумњиво у златном, јер је злато у топионици невоља и мука прекаљено
онај који се као драгим каменом украшава ранама за Христа добијеним. Такав
изјављује: Ја ране Господа Исуса на телу свом носим (Гл. 6, 17). Такав суд та
сладост захтева; у таквом жели име Исусово да буде. He излива Исус узалуд своју
крв када при обрезивању добија име, јер хоће да се суд, који има да носи име његово,
обагри крвљу. Када је Господ зажелео да апостола Павла задобије занавек као
изабрани сасуд, одмах је рекао: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за
име моје (Д. А. 9, 16). Погледај мој суд окрвављен, рањен. Тако се име Исусово
исписује црвенилом крви, патњама, страдањима у оних који се боре противу греха.
* * *
Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се
клањамо пресветом имену твом, о преслатки о свемилостиви Исусе! Хвалимо
превелико име твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви,
новорођенче незлобиво и Господе савршени! молимо и огромну благост твоју, ради
пресветог имена твог, и ради премиле крви твоје изливене, и још ради
свебеспрекорне Мајке твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост
своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд
именом твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге твоје, Исусе, да
се и у будућем веку твом обретемо, и да са Анђелима славимо и величамо вавек
пречасно и величанствено име твоје, Исусе, амин.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ
архиепископа Кесарије Кападокиске[2]
Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу
свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3];
отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време
Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га
дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у
току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у
то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља
славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик
беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и
превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и
чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ
у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који
затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист.
Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и
други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била
таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна
тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси
хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И
провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику,
реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још
не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих:
Творца истинитог Бога.
Једне ноћи док је он бдио и о коначној мудрости размишљао,
нека божанска светлост му изненада обасја срце и распали у њему жељу за
изучавањем Светога Писма. Стога остави Атину и свога друга Григорија, кога
Атињани беху убедили да треба да учи реторику, отиде у Египат, и дошавши
једноме архимандриту, по имену Порфирију, измоли у њега свете књиге, из којих
би могао упознати божанске догмате. И проведе тамо једну годину, наслађујући се
поукама божанских речи, а хранећи се поврћем и воћем. И разгледавши Свето
Писмо, позна веру истиниту. Онда измоли благослов, и отиде у Јерусалим да види
света места и чудеса што се тамо дешавају. Отуда опет дође у Атину, и препираше
се о вери са многим философима, и привођаше Јелине Богу показујући им пут
спасења. А жељаше да и учитеља свог Евула приведе беспрекорној вери, хотећи да
му таквим даром узврати за његов труд. И обишавши све школе, нађе га у
предграћу где са другим философима разговара о философији. Јер у њих беше такав
обичај, да што ново или казују или слушају. А кад се Евул расправљаше са
философима о неком питању, дође Василије, и одмах даде решење по том питању.
Присутни упиташе: Ко је ово што тако одврати философу? Евул одговори: Или бог,
или Василије. И познавши Василија, Евул отпусти пријатеље и ученике своје а сам
седе с Василијем, и проведоше три дана у разговору, не једући, него
расправљајући философска питања. Упита дакле Евул Василија: "Шта је
суштина философије?" А он одговори: "Суштина философије је сећање на
смрт". Затим говораше о свету, како су световне речи слатке, али је веома
горак свет ономе који га се сладострасно држи; како је једно слава телесна а
друго слава бестелесне природе, и како је немогуће да се неко уједно наслађује
и једном и другом славом. Јер нико не може два господара служити (Мт. 6, 24).
Но колико сила врлине наређује, ми гладнима удељујемо хлеб знања, а који се
због покварености своје лишише заштите врлине, ми и њих уводимо под кров добрих
дела, жалећи их као што жалимо на улици нагог човека. Јер кога видимо нага,
одевамо га; нити презиремо тело своје.
Онда поче Евулу помоћу поређења излагати Спаситељеву доброту
и човекољубље према онима који се кају. Нека ум замисли три табле у предворју
мисли. Једну изнад двери, на којој су насликане врлине: храброст, мудрост,
правда и целомудреност. Другу на левој страни, на којој су насликане прелести:
неуздржање, блуд, пијанство, бестидност, леност, свађа, језичност, ласкање, и
мноштво других зала. A c десне стране таблу, на којој је насликано покајање
како скромно стоји, без страха, тихо се осмехује, противницима прети а своје
људе теши. Поред пак покајања насликани су: уздржање, кротост, чистота, стидљивост,
страх, милосрђе, и ликови многих врлина. И рече: Постоје у нас, Евуле, не
слике, нити загонетке, него сама Истина која нас јасно води спасењу. Јер сви
ћемо васкрснути, једни за живот вечни, a други за муку и срам вечни. И
предстаћемо Суду Христовом, као што уче громовити пророци: Исаија, и Јеремија,
и Данило, и Давид, и божанствени апостол Павле; са њима и сам давалац покајања
и наградитељ Господ, који овцу изгубљену тражи, и блудног сина, који се с
покајањем враћа, грли и с љубављу целива, и хаљином светлом и прстеном украшава
и угошћује. Он исти даје подједнаку награду онима који су у једанаести сат
дошли, као и онима који су се читав дан мучили и знојили (Мт. 20, 9.12). Он
нама који се кајемо и рађамо водом и Духом даје оно што око не виде, и ухо не чу,
и у срце човеку не дође, а што уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2, 9).
Када ово Василије изговори, Евул кликну: "О Василије
који небо јављаш, преко тебе верујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца
свега, и чекам васкрсење мртвих и живот будућега века, амин. А ево ти и доказа
моје вере у Бога: све што имам, предајем у твоје руке, а остало време живота
свог провешћу с тобом; и желим рођење водом и Духом". А Василије рече:
"Благословен од сада и до века Бог наш, који светлошћу, истине озари ум
твој, Евуле, и од велике заблуде приведе те у познање милосрђа свог. А ако
желиш, као што кажеш, да самном останеш, рећи ћу ти на који ћемо се начин
трудити око спасења нашег, избављајући се од замки садашњег живота: продајмо
све што имамо, и раздајмо сиромасима, а сами пођимо у Свети Град да видимо
тамошња чудеса, и да тамо стекнемо слободу према Богу".
И пошто све тако раздадоше сиротињи, и купише беле хаљине,
потребне за крштење, отпутоваше за Јерусалим, и на путу многе обратише
истинитој вери, А кад дођоше у Антнохију, уђоше у неку гостионицу. Син пак
гостионичарев Филоксен сеђаше пред вратима у великој тузи: бејаше ученик
Ливанија софиста, који му беше Дао неке Хомерове стихове[4]
да их преради у реторску беседу, па није могао да то учини, због чега је био на
муци и у великој тузи. Видећи га тужна, Василије га упита: Младићу, због чега
си тужан? Филоксен рече: Ако ти и кажем разлог своје туге, шта ми ти ту можеш
помоћи? А Василије настојаваше, и обећаваше, да му неће бити узалуд ако му
каже. Онда му момче каза да су софист и стихови разлог његовој тузи, јер не уме
да стихове јасно преради. Василије узе стихове, и поче да их објашњава,
прерађујући их у обичну говорну реч. Удиви се младић и обрадова, и замоли га да
му то напише. Василије написа казивање Хомерових стихова у својој преради.
Младић то узе радујући се, и сутрадан отиде своме учитељу Ливанију и предаде му
прерађене стихове. А он прочитавши удиви се и рече: Тако ми божанског промисла,
од овдашњих мудраца нема ниједнога који бн овако тумачење дао! Ко ти онда
написа ово Филоксене? Младић му каза да се у његовом дому налази странац неки,
који брзо и без муке написа то тумачење. Ливаније одмах похита у гостионицу да
види тог странца. А кад угледа Василија и Евула зачуди се њиховом неочекиваном
доласку и обрадова им се. И замоли их да пођу његовом дому и буду његови гости.
А кад дођоше, он им предложи богату трпезу. Они пак по своме обичају узеше само
хлеба мало и воде, и захвалише Богу, даваоцу свих добара. Онда Ливаније поче да
им поставља софистичка питања, а они му противстављаху реч вере. Осетивши силу
њихових речи, Ливаније им рече да за њега још није време да то прими; ако пак
промисао Божји буде хтео, ко се онда може противити? Много ћеш ме обдарити,
Василије, ако не одбијеш да о овим стварима говориш мојим ученицима.
Пошто се Ливанијеви ученици скупише брзо, поче их Василије
учити како треба да имају чистоту душевну, бестрашће телесно, ход кротак, глас
умерен, реч учтиву, храну просту и пиће; да пред старима ћуте, да мудре
слушају, да се старешинама покоравају, да према себи равнима и мањима имају
нелицемерну љубав, да се клоне од рђавих и страсних и радозналих људи, да мало
говоре а више размишљају, да не буду лакомислени у разговору, да не причају
много, да се не подсмевају, да се стидљивошћу украшавају, да са поквареним
женама не разговарају, да очима гледају доле а душом горе, да избегавају
препирке, да не траже положаје, да славу овога света сматрају ништавном; када
добро чине другима, да очекују плату од Бога и вечну награду од Христа Исуса
Господа нашег. Пошто Василије тако поучи Ливанијеве ученике, који га са
дивљењем слушаху, крену са Евулом на пут.
Када стигоше у Јерусалим, они са вером и љубављу обиђоше сва
света места, и на свима се поклонише свевишњем Богу. Затим се јавише месном
епископу, Максиму[5],
и молише га да их крсти у Јордану. А он, видећи их да су пуни вере, изађе им у
сусрет молби: узевши свој клир, отиде с Василијем и Евулом на Јордан. Када дођоше
на обалу, паде Василије на земљу, и помоли се Богу са сузама и плачем да се
покаже неки знак вери његовој. Потом устаде дршћући, свуче хаљине своје, a ca
њима скину и старога човека, и ушавши у воду мољаше се. А када епископ приђе да
га крсти, гле, муња огњена сиђе на њих, и из муње излете голуб, сиђе у Јордан,
узмути воду, и узлете на небо. Они пак што стајаху на обали, видећи то,
поплашише се, и прославише Бога. Пошто се крсти, Василије изађе из воде; и
епископ, дивећи се његовој љубави према Богу, обуче га у одећу Христова
васкрсења, молећи се. А крсти и Евула и помаза их миром, и причести светим
тајнама.
Пошто се вратише у свети град, проведоше у њему годину дана.
Затим отпутоваше у Антиохију, где архиепископ Мелетије произведе Василија за
ђакона, и где Василије написа тумачење Прича. Ускоро крену са Евулом у своју
домовину Кападокију, и приближаваху се граду. А архиепископу кесариском
Леонтију би откривено у ноћном виђењу да они долазе, и да ће у своје време
Василије бити архиепископ тога града. Ујутру архиепископ зовну свога архиђакона
и неколико чесних клирика, и посла их ка источној капији града са наређењем да,
када сретну два странца, доведу их чесно њему. Они отидоше, и сретоше Василија
и Евула при уласку у град, и одведоше их архиепископу. А када их он угледа,
удиви се, јер их такве беше видео и у виђењу; и прослави Бога. Тада их упита
архиепископ, откуда долазе и како се зову. Пошто му казаше, он нареди да их
одведу у трпезарију и угосте. Сам пак сазва свој клир и истакнуте грађане, и
исприча им све што му би од Бога јављено у виђењу за Василија. А клир
једногласно изјави: Пошто ти Бог због чесног живота твог откри наследника твог
престола, поступи са њим по своме нахођењу, јер је достојан човек на кога
промисао Божји указује. - Архиепископ дозва Василија и Евула и поче с њима
расправљати о Светом Писму, желећи да испита њихово знање. И пошто то учини,
удиви се огромној мудрости коју нађе у њих; и задржа их код себе, почитујући их
како треба.
Наставајући у Кесарији, Василије вођаше онакав живот какав
је раније видео код многих подвижника када је обилазио Египат, Палестину,
Сирију и Месопотамију, посматрајући у тим земљама оце подвижнике. И подражаваше
их животом монахујући добро. И архиепископ кесариски Ермоген, који дође после
Леонтија, рукоположи га за презвитера. И беше наставник монасима у Кесарији. А
када се архиепископ Ермоген престави Богу, тражаху за престо светог Василија
као достојног и од Бога предуказаног. Али он, избегавајући положај, сакри се. И
за архиепископа би постављен Јевсевије, човек уистини врлинаст, но мало учен и
у књижној мудрости невичан. Видећи да сви веома поштују и хвале Василија као
врло мудрог философа, и по животу светог, он се, као слаб човек, поче подавати
зависти, и беше ненаклоњен Василију. Када то дознаде свети Василије, даде места
гневу, јер, не желећи да буде одговоран за завист, удаљи се у пустињу у Понт[6],
куда писмима пуним љубави привуче и друга свог светог Григорија Назијанзина. Ту
заједнички сабраше мноштво монаха и, научени од Светога Духа, написаше уставе
монашког живота, и вођаху анђелски живот на земљи. У таквом их животу помагаше
и блажена Емелија, мајка Василијева, која недалеко од њих с друге стране реке
живљаше и о храни се њиховој стараше. Као удовица, бринула је само једно: да
угоди Богу.
Али наступи време када су потребе свете Цркве, коју су
јеретици узнемиравали, побудиле обојицу, и Василија и Григорија, да оставе
пустињу. Григорија узе себи за помоћника у граду Назијанзу његов отац
Григорије, који, стар, није већ имао снаге да се јуначки бори са вуцима. А
архиепископ кесариски Јевсевије умоли Василија, коме се беше обратио писмом
помирења, да се врати к њему и помогне Цркви против које су војевали аријанци[7].
Видећи такву невољу свете Цркве, и претпостављајући општу потребу и корист
пустињачком животу, блажени Василије напусти усамљеништво, и дође у Кесарију.
Ту се много потруди, и речима и списима очишћавајући правоверје од јереси.
Онда се престави Богу архиепископ Јевсевије, на рукама
Василијевим предавши дух свој Богу. А после њега, дејством Светога Духа,
Василије Велики, иако није хтео, би изабран и посвећен за архиепископа од
многих епископа, међу којима беше и стари Григорије, отац Григорија
Назијанзина. Мада слаб и изнурен старошћу, он дође у Кесарију да би наговорио
Василија да се прими архиепископства, да не би аријанци на неки начин свога
човека поставили на то место.
Василије управљаше добро Христовом Црквом. Свога рођеног
брата Петра посвети за презвитера, да му помаже у црквеним пословима. Касније
пак овај би постављен за епископа у граду Севастији[8].
У то време и њихова мајка, блажена Емелија, отиде Господу, а беше јој преко
деведесет година. Она имађаше и другога сина, Григорија епископа Нискога, и
Петра кога споменусмо, и првенче своје - кћер Макрину, и другу децу, сву
васпитану у великим врлинама.
После извесног времена блажени Василије мољаше Бога да му
подари благодати, мудрости и разума, како би својим властитим речима могао
вршити бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као
изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух, и он поче литургисати, и
приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и
многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у
виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом
жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста
твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну
жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу
појаву Господњу.
После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару,
поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста
моја хвале, да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас
створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете литургије. По
завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе
Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе царства
свог, и дођи да нас осветиш Ти, који са Оцем седиш горе, и који си овде
невидљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто
тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима".
Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше
где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли
људи у белим хаљинама окружавају великог архијереја. Видевши то, запрепастише
се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога.
У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од
чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за
чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом.
Једном када је светитељ служио свету литургију, неки
Јеврејин, желећи да дозна шта су то свете тајне хришћанске, придружи се вернима
и уђе у цркву. И виде светог Василија где у својим рукама држи детенце, и реже
га. А када верни примаху Причешће из светитељевих руку, приступи и Јеврејин, и
светитељ му као и осталим хришћанима даде частицу светих Дарова. Примивши
частицу, Јеврејин виде у руци да је истинско тело. Затим приступивши Чаши, он
виде да у њој беше истинита крв. И он сачува остатке светог Причешћа, и дошавши
дома показа их својој жени. И исприча јој све што очима виде. И верова да је
уистини страшна и преславна хришћанска Тајна. И сутрадан оде блаженом Василију,
молећи га да га удостоји светог крштења. A Baсилије, заблагодаривши Богу, одмах
крсти Јеврејина и сав дом његов.
Једном пак када је светитељ ишао некуда, жена једна убога,
којој је кнез учинио био неправду, припаде на путу к ногама блаженога, молећи
га да за њу напише кнезу као човек који има велики утицај на овога. Светитељ
узе хартију и написа кнезу ово: "Ова убога жена приђе ми говорећи да моје
писмо може много учинити код тебе. Ако је дакле тако, покажи ми то на делу, и
покажи милост према овој жени". - Написавши то, светитељ даде писамце
убогој жени. Она га однесе и предаде кнезу. Овај га прочита, и овако отписа
светоме: Хтео бих, свети оче, да према твоме писму поступим и покажем милост
према овој убогој жени, али не могу, јер дугује народну порезу. - Светитељ му
опет написа: Ако си хтео, али ниси могао, добро. А ако си могао, али ниси хтео,
онда ће те Бог уврстити у оне што моле, да када будеш хтео, не узмогнеш. - Тако
и би. He прође много времена, цар се разгневи на овога кнеза, јер чу за њега да
многе неправде чини. И баци га у тамницу с тим да врати онима које је занео. A
кнез из тамнице написа молбу светом Василију, да се смилује на њега, и да
својим заузимањем умилостиви цара према њему. Василије похита, умоли за њега
цара, и после шест дана стиже наређење да се кнез пусти испод суђења. Видевши
милосрђе светитељево према њему, кнез дотрча к њему одајући му благодарност, а
оној убогој жени двоструко узврати од свога имања.
У време када је овај угодник Божји Василије Велики у
Кесарији Кападокиској јуначки штитио поштовање Небеског Цара, цар Јулијан
Отступник, богохулник и свиреи гонитељ, пође на Персијанце, и хваљаше се да ће
истребити хришћане. Свети Василије се у цркви мољаше пред иконом Пресвете
Богородице, поред које беше и икона светог великомученика Меркурија, као
војника са копљем[9].
Светитељ се мољаше да се злочестиви цар Јулијан, уништитељ хришћана, не врати
жив из рата. И виде светитељ како се икона светог Меркурија измени, и лик
Мученика постаде невидљив за неко време. А после мало времена појави се Мученик
са окрвављеним копљем. Јер у то баш време Јулијан би у борби прободен од светог
Мученика Меркурија, кога Пречиста Дјева Богородица беше послала да погуби
непријатеља Божјег[10].
Свети Василије Велики имађаше и ову благодат када је за
време свете литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога
Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима
висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када
је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу
не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта
би то могло бити, Василие виде једнога од ђакона који држаху рипиде где
намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се
удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се
моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има
дели сиромаеима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред
олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време
свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог
Причешћа.
У то време цар Валент[11],
заслепљен аријанском јереси, смућиваше Цркву. Он многе правоверне епископе
прогна са њихових престола, и на њихова места постави своје аријанце. Неке пак
малодушне и плашљиве примора да пристану на његову јерес. А беше пун гнева и
једва видећи светога Василија како неустрашиво архијерејствује, као стуб
непоколебљив у вери својој, и друге крепи и саветује да презиру аријанство као
богомрску гадост. Обилазећи своју царевину, и свуда много злостављајући
православне, цар, на путу за Антиохију, дође и у Кесарију Кападокиску. Ту се
свим силама стараше да Василија привуче на аријанску страну. А потстаче своје
кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију
Василија за аријанство. И досаћиваху светитељу много цареви једномишљеници. А
усто и жене високог рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу
саветујући му и убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не
успеше, јер беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест[12]
много му досади. Он дозва к себи светитеља, и пошто га ласкама не могаде
склонити на царску јеретичку веру, поче му разјарено претити. На његове претње
светитељ смело одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а
мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто
књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва
земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме
одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати
Богу моме. - Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. - А светитељ
одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме
понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду
његову, ми тада не гледамо ни на кога. - Најзад Модест рече: Размисли до сутра,
јер ћу те предати на погубљење. - А он одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но
желим да и ти останеш при својој речи.
Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар
нареди да оставе Василија на миру. А када наста празник Богојављења Господњег,
цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући
благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се
дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и
благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје
а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то
и описа. Од тога времена цар се поче боље односити према Василију. Али,
отишавши у Антиохију, наговорен од пакосних људи, опет се разљути на Василија.
Пошто подлеже клеветама њиховим, осуди Василија на прогонство. И када хтеде да
потпише ту одлуку, затресе се престо на коме је седео и сломи му се перо у
руци. Он узе друго перо, али се и оно сломи; тако исто и треће. Онда му задрхта
рука и страх га спопаде. Познавши у томе силу Божју, он поцепа одлуку. Али,
непријатељи побожности, аријанци, и даље наваљиваху на цара тужбама против
Василија. Жеља им беше да га цар казни. И посла цар неког достојанственика
Анастаса да доведе Василија у Антиохију. Када овај стиже у Кесарију и испоручи
Василију цареву наредбу, светитељ одговори: Ја, чедо, пре кратког времена
дознадох да је цар, изишавши у сусрет савету неразумних људи, сломио три пера
када је хтео да потпише одлуку о моме заточењу и да помрачи истину. Неосетљива
пера задржаше његову незадржљиву жељу, и волеше се сломити него послужити
његовој неправедној одлуци.
Доведен у Антиохију, Василије претстаде епарховом суду. И
упитан, зашто се не држи цареве вере, он одговори: He дај Боже, да скренем од
праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца
примио да држим и славим веру у једносушност. - Судија му прећаше смрћу. А он
одговори: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер
то одавно желим, само се ви не одреците свога обећања.
Епарх извести цара о томе, говорећи му да се Василије не
плаши никаквих претњи, да је његово мишљење неизменљиво и његово срце
несаломљиво и несавитљиво. Цар се испуни гњева, и размишљаше како да погуби
Василија. У то време разболе се изненада царев син Галатије; лекари беху
беспомоћни, и он беше на самрти. Мајка пак његова дође цару и свађаше се с њим,
говорећи му да син њихов умире зато што он неблагочестиво верује у Бога и
злоставља архијереја Божјег. Чувши то, Валент дозва Василија, и рече му: Ако су
догмати твоје вере по вољи Богу, учини молитвама својим да син мој оздрави. -
Светитељ одговори: Царе, ако приђеш вери православној, и ако црквама подариш
мир, онда ће син твој бити жив. - Пошто цар обећа да ће то учинити, свети
Василије се помоли Богу за здравље његовог сина, и он оздрави. И отпуштен би
Василије са чашћу, и врати се на свој архијерејски престо.
Аријанци то чуше и видеше, и срца им се кидаху од зависти и
злобе. И говораху цару: И ми смо могли учинити то. И опет обмануше цара, те им
допусти да му и сина крсте. Али кад аријанци узеше да крсте царевог сина, он
умре у рукама њиховим. To виде својим очима гореспоменути Анастас, и исприча
цару Валентинијану[13]
који је царовао на Западу, док је брат његов Валент царовао на Истоку. Он се
удиви таквом чуду, и даде славу Богу. А светом Василију посла много блага преко
Анастаса. Од тога блага Василије сагради болнице по градовима у својој
епархији, и мноштво убогих и немоћних збрину.
Блажени Григорије Назијанзин спомиње да је свети Василије и
епарха Модеста, који онако суров беше према светитељу, исцелио молитвом када
овај беше тешко болестан, и за време болести своје смерно потражи помоћи од
његових светих молитава.
Пошто прође доста времена, после Модеста би постављен у оној
покрајини други епарх, по имену Јевсевије, рођак царев. За време његово у
Кесарији живљаше нека млада удовица, богата и веома лепа, по имену Вестијана,
кћи Аракса, који беше сенатор Великог Савета. Епарх Јевсевије жељаше да ту
удовицу на силу уда за неког достојанственика. Али она, целомудрена, и желећи
да чистоту свога удовиштва сачува беспрекорном у славу Бога, није хтела да се
удаје. А када сазнаде да хоће да је силом ухвате и на брак приморају, она
побеже у цркву, и притече архијереју Божјем, светом Василију[14].
Он је узе под своју заштиту, и не хтеде је из цркве дати људима који беху дошли
по њу. Затим је тајно посла у девојачки манастир својој сестри, преподобној
Макрини. Епарх се наљути на блаженог Василија, и посла своје војнике да удовицу
силом доведу из цркве. Али је тамо не нађоше. Епарх нареди да је потраже у
спаваоници светитељевој, где анђели борављаху. Јер, сам нечист, епарх мишљаше
да ју је Василије греха ради задржао код себе, и скрива је у својој спаваоници.
А пошто је нигде не нађоше, епарх дозва к себи Василија. И сав бесан од љутине,
грђаше га, и хтеде да га преда на мучење да би му пронашао удовицу. А свети
Василије, готов на све муке, говораше: Ако наредиш да тело моје гребенима
стружу, исцелићеш стомак мој, јер видиш да сам болестан[15].
- Кад грађани дознаше шта се догађа, полетеше сви, не само људи него и жене, са
оружјем и моткама у двор епархов, и хтедоше да убију епарха због светог оца и
пастира свог. И да свети Василије нс умири народ, убили би епарха, који, видећи
такву побуну народну, препаде се, пусти светитеља читава на слободу.
Еладије, келејник светог Василија Великог и ачевидац чудеса
његових, човек врлинаст и свет, који га по престављењу и наследи на
архијерејском престолу, исприча ову истиниту ствар. Сенатор неки правоверни, по
имену Протерије, обилазећи света места, намисли да свеју кћер да у неки
манастир на службу Богу. Али ђаво, који од искони ненавиди добро, потстаче
једног Протеријевог слугу на пожуду према кћери његовог господара. Видећи да је
то незгодна ствар, и знајући да је недостојан, слуга никоме не рече ни речи о
томе, него отиде једноме врачару који је живео у том граду. Исприча врачару
жељу своју, и обећа му много злата ако враџбинама учини да он узме за жену кћер
свога господара. Врачар се у почетку нећкаше но напослетку рече: Послаћу те
своме господару, ђаволу; он ће ти у овоме помоћи, ако и ти испуниш његову вољу.
- А несрећни онај слуга рече: Обећавам да ћу учинити све што ми нареди. -
Врачар рече: Хоћеш ли се одрећи Христа свога, и дати написмено о томе? - А он
одговори: Готов сам, само да добијем оно што желим. - Врачар рече: Пошто дајеш
такво обећање, онда ћу ти и ја помоћи. - И узевши хартију, написа ђаволу ово:
Пошто ми је дужност да се трудим, Господару мој, да од хришћанске вере одвраћам
и под твоју власт приводим на славу твоју, ево, шаљем ти сада доносиоца овог
мог писма, младића, распаљеног похотом према девојци, и молим те да му помогнеш
да оствари своју жељу, како би се и ја тиме прославио, и са већом ревношћу
придобијао многе који би ти били по вољи.
Пошто написа овакво писмо ђаволу, даде га ономе младићу, и
посла га, рекавши му: Отиди ноћас на гробље јелинско, стани и подигни ово писмо
увис, и теби ће прићи они који ће те одвести ђаволу. - И он, несрећник, хитно
отиде, стаде на гробљу и поче призивати демоне у помоћ. И одмах изађоше пред
њега зли дуси, и с радошћу одведоше прелашћенога своме кнезу. Младић виде Кнеза
где седи на високом престолу, окружен од безброј злих духова, приступи му и
даде му писмо врачарево. И ђаво упита младића: Верујеш ли у мене? Он одговори:
Верујем. - Рече му ђаво: Одричеш ли се Христа свог? Он несрећник одговори:
Одричем се. - Рече му Сатана: Много пута ме обмањујете ви хришћани. Када вам је
потребна моја помоћ, ви долазите к мени. А чим вам се оствари жеља, ви се
одвраћате од мене, и враћате Христу своме. Он пак, благ и човекољубив, прима
вас. Но ти, дај ми својеручно написмено, да се добровољно одричеш Христа и
крштења, и обећаваш да ћеш вавек бити мој, и да ћеш на дан Суда заједно са мном
примити вечну Муку. И онда ћу ти одмах испунити жељу. - Младић узе и написа што
је ђаво желео. Тада душегубни змај посла демоне прељубе, и они толико распалише
девојку ненаситном љубављу према младићу да она, понесена неподношљивом
телесном страшћу, паде на земљу и поче преклињати оца свог: Смилуј се на мене,
смилуј се на кћер своју, и дај ме за жену овом слузи нашем кога заволех силно.
Ако то не учиниш мени, јединици својој, брзо ћу умрети страшном смрћу, и ти ћеш
одговарати зa мене на дан Суда. - Кад то чу, отац се запрепасти, и ридаше
говорећи: Тешко мени грешноме, што то би са мојом ћерком? ко упропасти моје
благо? ко преласти моје чедо? ко помрачи светлост очију мојих? Ја сам желео,
кћери моја, да те заручим Небеском Женику, да будеш сажитељка Анђелима, и да
свагда прослављаш Бога у псалмима и песмама духовним, еда бих и ја због тебе
спасен био. А ти бестидно говориш о браку! He бацај ме са тугом у ад, чедо! не
посрами благородство своје, удајући се за слугу. - А она, не рачунајући ни у
шта очеве речи, говораше само ово: Ако ми не учиниш по жељи, онда ћу се сама
убити. - У недоумици шта да ради, отац, на наваљивање сродника и пријатеља,
попусти њеној жељи, да је не би видео где пагубном смрћу убија себе. Дозва
свога слугу, даде му за жену кђер своју и много имања, и рече кћери: Иди,
несрећна и страсна ћерко, за мужа, a ja држим да ћеш се касније много кајати,
али од тога нећеш имати никакве користи.
И би закључен неправедни брак, по дејству ђавола. После
неког времена приметише неки људи и добро уочише да слуга онај не одлази у
цркву, и не причешћује се светим Тајнама. И обавештена би о томе јадна жена
његова. He знаш ли, рекоше јој, да муж твој, кога си изабрала, није хришћанин,
него је туђ Христовој вери? А кад она то чу, ожалости се веома, и баци се на земљу,
и поче ноктима гребати своје лице, и немилосрдно се ударати у груди, и кукати,
говорећи: Нико се никада није спасао ко није послушао своје родитеље. Ко ће оцу
моме саопштити срамоту моју? Тешко мени кукавној! У какву пропаст упадох данас?
Што се родих? а кад се родих, што не цркох?
Док је она тако кукала, чу њен муж и дотрча, и упита је што
кука. А кад сазнаде разлог, он је поче тешити говорећи да није тачно то што је
о њему чула, и убеђиваше је да је хришћанин. И пошто је његове речи мало
утешише, она му рече: Ако хоћеш да ми то докажеш, и душу моју несрећну
обрадујеш, хајде сутра са мном у цркву, и у мом присуству се причести светим
Тајнама, па ћу ти онда поверовати. - А јадни муж њен видећи да не може сакрити
оно што је урадио, признаде јој све, како себе ђаволу даде. Она пак прикупи сву
своју снагу, и донесе добру одлуку: отрча светом Василију, и завапи: Смилуј се
на ме, учениче Христов, смилуј се на ону која није послушала оца свог и
потчинила се демонском савету! - И исприча му све подробно о своме мужу.
Светитељ дозва њеног мужа и упита га да ли је тако као што његова жена прича о
њему. А он са сузама рече: Да, свече Божји тако је. Јер ако прећутим, дела ће
моја повикати. - И исповеди све по реду како даде себе демонима. А светитељ му
рече: Хоћеш ли да се опет обратиш Господу нашем Исусу Христу? Младић одговори:
Да, хоћу, али не могу. - Рече му Василије: Зашто? - Он одговори: Јер се
написмено одрекох Христа, и ђаволу предадох себе. - Рече му Василије: He тугуј
због тога, јер је Бог човекољубив и прима покајнике. - Жена пак припаде к
ногама светитељевим и мољаше га говорећи: Учениче Христов колико можеш помози
нам. Светитељ рече младићу: Верујеш ли да ћеш се спасти? - А он рече: Верујем,
Господе, помози моме неверју! - Светитељ га онда узе за руку, учини на њему
крсни знак, и затвори га у једном месту у кругу црквене порте, и нареди му да
се непрестано моли Богу. А и сам проведе на молитви три дана. Затим га посети и
упита: Како си, чедо? - Младић одговори: У великој сам невољи, владико, не могу
да подносим демонску вику, и застрашивања, и стреле, и каменовање. Јер држећи
моје написмено, грде ме говорећи: Ти си дошао к нама, а не ми к теби. - А
светитељ рече: He бој се, чедо, само веруј. - И пошто му даде мало хране, осени
га крсним знаком, и опет га затвори. А после неколико дана опет га посети, и
рече: Како си, чедо? Младић одговори: Чујем њихове претње и вику издалека, али
њих саме не видим. - Пошто му даде мало да једе, и пошто се помоли за њега,
затвори га опет, и отиде. Затим у четрдесети дан дође к њему и упита га: Како
си, чедо? А он рече: Већ сам добро, свети оче, јер те видех у сну где се бориш
за мене, и како си савладао ђавола. - Пошто сатвори молитву, свети га изведе из
затвора и одведе у своју ћелију.
Идућег јутра сазва светитељ сав клир црквени и монахе, и све
христољубиве људе, и рече: "Прославимо, браћо, човекољупца Бога, јер ево
Пастир добри хоће да узме на раме изгубљену овцу и да је донесе у цркву. Стога
треба и ми да се ове ноћи помолимо његовој доброти, да победи и посрами
непријатеља душа наших". И слегоше се људи у цркву, и сатворише свеноћне
молитве за кајућег се младића, вапијући: Господе, помилуј! A кад свану,
Василије узе младића за руку, и са целим народом уведе га у цркву, певајући
псалме и песме. И гле, ђаво на невидљив начин дође бестидно са свом пагубном
силом својом желећи да младића отме из руку светитељевих. И са таком дрскошћу и
бестидношћу навали ђаво на младића да и светог Василија закачи вукући к себи
младића. А блажени се окрену и рече ђаволу: Бестидни душеубицо, управитељу таме
и погибли, није ли ти доста погибао у коју си бацио себе и оне што су с тобом?
He престајеш ли гонити створења Бога мога? -А ђаво повика к њему: Неправду ми
чиниш, Василије! - Овај глас ђаволов многи чуше. И рече светитељ: Нека ти
запрети Господ, ђаволе. - А ђаво опет њему: Василије, неправду ми чиниш; јер
нисам ја ишао к њему, него је он дошао к мени, и одрекао се Христа свог, и дао
ми својеручно написмено, које имам у рукама, и које ћу на дан Суда показати
општем Судији. - А Василије рече: Благословен Господ Бог мој, јер народ неће
спустити руке своје молећи се док не вратиш то написмено. - И обративши се
народу, светитељ рече: Подигните руке своје увис, и вапијте: Господе, помилуј!
И народ, подигавши руке своје к небу, дуго вапијаше: Господе, помилуј! И гле,
младићево написмено, ношено по ваздуху дође, а сви гледаху, и спусти се
блаженом Василију у руке. А Василије блажени, узевши то написано, обрадова се,
и принесе благодарност Богу. И пред свима рече младићу: Познајеш ли, брате, ово
написмено? - Младић одговори: Да, свети оче, моје је, написах га својом
властитом руком. - А Василије Велики одмах га пред свима исцепа на комаде. И
уведе младића у цркву, причести га светим Тајнама, и народ угости како ваља. И
пошто много чему поучи младића, и наложи му потребно правило, даде га жени
његовој, неућутно славећи и благодарећи Бога.
Исти веродостојни муж Еладије исприча о светом Василију
Великом и ово. Једнога дана преподобни отац наш Василије, озарен божанском благодаћу,
рече своме клиру: "Хајдете, децо, за мном, да видимо славу Божју, и
заједнички прославимо Господара нашег". И изађоше из града, и нико не
знађаше куда их води. А презвитер Анастасије који је живео на селу, имађаше
жену Теогнију. Четрдесет година поживе с њом у девствености. И многи мишљаху да
је Теогнија нероткиња, јер нико није знао да они тајно чуваху чистоту своје
девствености. Због светости пак свога живота и Анастасије имађаше Духа Божјега,
и беше прозорљив. У то време он провиде Духом да Василије хоће да га посети, и
рече госпођи својој Теогнији: Ја идем у поље да радим земљу, а ти, госпођо
сестро моја, украси дом, и у девет сати упали свеће, и изиђи у сусрет светом
Василију архиепископу, јер долази да посети нас грешне. - И она, удививши се речима
господина свога, учини како јој беше наредио. А кад се свети Василије приближи
Анастасијевом дому, срете га Теогнија и поклони му се. Василије је упита: Јеси
ли здрава, госпођо Теогнијо? - А кад она чу да је зове по имену, запрепасти се,
и рече: Здрава сам, свети владико. - Блажени рече: Где је господин Анастасије,
брат гвој? Она одговори: He брат, него муж мој, отишао је у поље да ради земљу.
- А Василије рече: Код куће је не брини се. - Чувши ове речи, она се много
уплаши, јер је светитељ прозрео сву тајну њихову. И дршћући, паде пред ноге
светитељу, и рече: Моли се за мене грешну, свече Божји, јер видим у теби ствари
велике и чудне. - Светитељ се пред свима помоли за њу, и кренуше. А кад улажаху
у дом презвитеров, срете га и сам Анастасије. И целивавши ноге светитељу, рече:
Откуда мени ово, да светитељ Господа мога дође к мени? - Светитељ рече: Добро
је што те затекох, учениче Христов. Хајдмо у цркву и отслужимо службу Божју. -
А презвитер Анастасије имао је обичај да пости све дане, осим суботе и недеље.
И није узимао ништа до хлеб и воду. Кад стигоше у цркву, нареди свети Василије
Анастасију да служи литургију. А он се отказиваше, говорећи: Знаш, владико, да
Свето Писмо говори: већи благосиља мањега. - Василије му рече: Са свима добрим
делима својим имај и послушност. - А када Анастасије литургисаше, у време
узношења страшних Тајни, свети Василије, и остали који беху достојни, виде
Пресветог Духа где у виду огња сиђе и окружаваше Анастасија.
После свете службе дођоше у кућу. И презвитер Анастасије предложи
трпезу светитељу и његовом клиру. А кад јеђаху, упита светитељ презвитера:
Одакле ти ризница, и какав живот водиш, испричај ми. - Презвитер одговори:
Светитељу Божји, ја сам грешан човек, и плаћам народну порезу. А имам два пара
волова: са једним радим сам, a ca другим мој најамник; и од ових један је за
потребу странцима, а други - за отплату порезе. Са мном се труди и моја жена,
која служи странцима и мени. - Рече му свети Василије: Зови је сестром својом,
што ти она уствари и јесте; и кажи ми своје врлине. - Анастасије одговори: Ја
ништа добро не учиних на земљи. - Онда Василије рече: Устанимо, и хајдмо
заједно. - И уставши отидоше до једне кућице, и рече Василије: Отвори ми ова
врата. - А Анастасије рече: He, свече Божји, немој улазити, јер тамо нема ништа
осим домаћих потреба. - Василије рече: Ја ради тих потреба и дођох. - Пошто
презвитер није хтео да отвори врата, отвори их сам светитељ речју, и ушавши
нађе тамо једног човека страшно губавог, коме многи делови тела беху иструлели.
И за њега нико није знао осим презвитера и његове сестре. И рече Василије
презвитеру: Зашто си хтео да ову ризницу своју утајиш од мене? - Презвитер
одговори: Љут је и раздражљив овај човек, владико, те се зато бојах да га
покажем, да се каквом речју не огреши о твоју светост. - Тада рече Василије:
Добар подвиг вршиш; али; допусти и мени да му ову ноћ послужим, да бих и ја
имао удела у твојој награди.
И блажени Василије остаде са губавцем насамо. И затворивши
се, сву ноћ проведе на молитви. И изјутра га изведе потпуно читава и здрава. А
презвитер са сестром својом, и сви који ту беху, видећи такво чудо, прославише
Бога. И пошто свети Василије проведе неко време са презвитером у разговору
пуном љубави и духовно се угости, врати се дому свом.
Чувши за светог Василија, преподобни Јефрем Сирин[16]
који је живео у пустињи, мољаше Бога да му покаже какав је Василије. И имаде
виђење: виде огњени стуб, чији врх додириваше небеса; и чу глас који одозго
говораше: Јефреме, какав видиш да је овај стуб, такав је Василије. - И
преподобни Јефрем одмах, узевши са собом тумача, пошто сам није знао грчки,
крену за Кесарију, где стиже на празник Богојављења Господњег. И гледајући неприметно
издалека, виде светог Василија где иде у цркву веома свечано, обучен у светло
одјејање, и око њега свештенство, такође у светлим одјејањима. И окренувши се
своме тумачу, Јефрем рече: Сматрам да смо се узалуд мучили, брате, јер овај
овакав, није као што видех. - И ушавши у цркву, Јефрем стаде у једном забаченом
углу, и говораше сам у себи размишљајући: Потегосмо толики пут и намучисмо се
на врућини, ради чега? Чуди ме да је огњени стуб овај који је у толикој слави и
почасти људској.
Док је он тако размишљао, Дух Свети обавести о њему светог
Василија Великог, и он посла к Јефрему свога архиђакона, рекавши му: Иди к
западним вратима цркве, и тамо ћеш наћи монаха где са још једним стоји у углу;
с малом је брадицом и малог је раста; и реци му: хајде, изволи у олтар, зове те
архиепископ. - Архиђакон се једва проби кроз народ док стиже до места где је
стајао преподобни Јефрем, и рече му: Господине, благослови! хајде, изволи у
олтар, зове те архиепископ. - А Јефрем, дознавши преко тумача шта архиђакон
каже, одговори му: Погрешио си, брате, јер ми смо странци, и нас архиепископ не
познаје. - И оде архиђакон и каза то Василију, који у то време читаше народу из
светих књига. И виде преподобни Јефрем гдс огњени језик говори из Василијевих
уста.
Затим Василије опет рече архиђакону: Иди и реци томс монаху
странцу: Господине Јефреме, хајде, изволи у свети олтар, зове те архиепископ. -
Архиђакон оде и каза као што му би наређено. И удиви се томе преподобни Јефрем,
и прослави Бога. И начинивши метаније рече: Ваистину је велики Василије!
ваистину је стуб огњени Василије! ваистину Дух Свети говори устима његовим! -
Онда замоли архиђакона да каже архиеиископу како жели да му се по завршетку
свете службе на издвојеном месту поклони и да га целива.
По завршетку службе Божје свети Василије уђе у ђаконик, и
позвавши преподобног Јефрема, даде му целив у Господу, и рече му: Добро дошао,
оче, који си умножио ученике Христове у пустињи, и силом Христовом прогнао из
ње демоне. Ради чега си се толико намучио, оче, да би дошао и видео грешна
човека?
Нека те Господ награди за труд твој! - А Јефрем,
одговарајући Василију преко тумача, каза све што му на срцу беше, и са братом
својим причести се пречистим Тајнама из светих руку Василијевих.
А када беху за обедом, рече преподобни Јефрем светом
Василију: Оче пресвети, молим те да ми благоволиш дати једну благодат. -
Василије Велики одговори му: Реци шта ти је потребно, јер ти ја много дугујем
за труд твој што си толики пут превалио ради мене. - А чесни Јефрем му рече:
Знам, оче, да све што молиш у Бога, даће ти Бог. Желим дакле да замолиш његову
доброту да ми да да проговорим грчки. - Он одговори: Твоје тражење је изнад
моје моћи, али пошто са добром надом тражиш, хајдмо онда, чесни оче и пустињски
наставниче, у храм Господњи, и помолимо се Господу који је моћан да услиши
твоју молбу. Јер је писано: Испуњује вољу оних који га се боје, и услишује
молитву њихову, и спасава их (Пс. 144, 19).
Пошто дођоше у цркву, сатворише дугу молитву. Онда рече
Василије Велики: Зашто, господине Јефреме, не примиш посвећење за свештеника
када си достојан? - Одговори му Јефрем преко тумача: Зато што сам грешан,
владико. - Василије рече: О, да би ја имао грехе твоје! - и додаде: сатворимо
поклон. - И када лежаху на земљи, свети Василије метну руку своју на главу преподобнога
Јефрема, и говораше молитву произвођења за ђакона. Онда рече преподобноме:
Нареди да устанемо са земље. - И просветли се језик Јефрему, и рече грчки:
Спаси, помилуј, подигни и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. - И испуни се
писмо: Тада ће хромац скакати као јелен, и језик немога певаће (Ис. 35, 6). И
сви прославише Бога што просветли Јефрему језик за грчки говор. И проведе
преподобни Јефрем три дана са светим Василијем веселећи се духовно. И
рукоположи Василије Јефрема за презвитера, а његовог тумача за ђакона, и
отпусти их с миром.
Једном кад безакони цар Валент беше у граду Никеји, изађоше
преда њ главешине аријанске јереси молећи га да из саборне цркве тога града
истера православне и преда је аријанцима. И учини им зли цар по жељи, јер и сам
беше јеретик: силом одузе цркву од православних и даде је аријанцима, а сам
отпутова у Цариград. И сви православни беху због тога у великој жалости. У том
дође тамо општи заштитник и бранитељ цркава, свети Василије Велики. И стече се
к њему све мноштво православних са плачем и ридањем, и испричаше му какву им
неправду учини цар. Светитељ их утеши својим речима, и одмах отпутова цару у
Цариград. И кад изађе пред њега, рече: Част царева љуби правду. И премудрост
говори: Правда је царева у суду. Зашто си онда, царе, неправедни суд изрекао
отеравши православне из свете цркве и предавши је злославнима? - Одговори му
цар: Опет ли ме ружиш, Василије? Није лепо што си такав. - Рече Василије: Лепо
је да ја за правду и умрем. - Док су се они расправљали и препирали, ту стајаше
и старешина царских кувара, по имену Демостен. Желећи да подржи аријанце, он се
изрази грубо, вређајући светитеља. А светитељ рече: Видимо и Демостена неука.[17]
- Кувар се постиде, и опет рече нешто неприлично. А светитељ му одврати: Твоје
је да о јелима мислиш, а не да о догматима црквеним расправљаш. - И умуче
Демостен постиђен. А цар, час гневећи се час стидећи се, рече Василију: Иди ти,
па одлучи међу њима, али тако пресуди да не будеш као човек који помаже људе
своје вере. - А светитељ одговори: Ако неправедно пресудим, онда и мене пошљи
на заточење, и моје једновернике потерај, и цркву дај аријанцима.
Светитељ узе од цара писмо и врати се у Никеју. И дозвавши
аријанце рече им: Ево, цар ме је овластио да пресудим између вас и
православних, односно цркве коју сте насилно одузели. - Они му одговорише:
Добро, пресуди, али по правди царевој. - А светитељ рече: Ходите и ви,
аријанци, и ви, православни: затворите цркву и закључајте, па је и једни и
други запечатите својим печатима и сваки поставите своје јаке страже. И онда
најпре ви, аријанци, идите и молите се три дана и три ноћи, и затим дођите
цркви, па ако се на молитву вашу црквена врата сама отворе, онда нека црква
буде занавек ваша. Ако се пак не отворе, онда ћемо се ми молити једну ноћ, и с
литијом доћи ћемо цркви појући, па ако нам се она сама отвори, биће наша
заувек. А ако се ни нама не отвори, онда опет нека буде ваша. - И допаде се
овај предлог аријанцима. А православнима би жао на светитеља и говораху да није
поступио по правди него по страху од цара.
И пошто обе стране свету цркву затворише и добро запечатише,
поставише и страже које је веома брижљиво чуваху. И аријанци се молише три дана
и три ноћи. И када дођоше цркви, не би никаквог знамења. И мољаху се од јутра
до подне, стојећи и вапећи: Господе, помилуј! Али се црквена врата не отворише.
И утучени, удаљише се са стидом. А Василије Велики сабра све православне са
женама и децом; изиђе с њима из града у цркву светога мученика Диомида, сатвори
у њој свеноћно бдење, и ујутру крену са свима запечаћеној саборној цркви,
певајући: Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас! И када стадоше
пред црквеним вратима, рече народу: Подигните руке своје к небу, и усрдно
вапијте: Господе, помилуј! - И пошто то урадише, нареди им светитељ да ућуте; и
он приђе вратима, осени их крсним знаком три пута, и рече: Благословен Бог
хришћански свагда, сада и увек, и кроз све векове. А народ узвикну: Амин! И
одмах настаде земљотрес, и почеше се ломити преворнице, попадаше катанци,
сломише се печати, и широм се отворише врата од ветра и олује велике. А
божанствени Василије стаде певати: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се
врата вечна, и ући ће Цар славе! (Пс. 23, 7). И уђе Василије у цркву са свим
мноштвом православних, и отслужи свету службу; и отпусти људе с радошћу.
Врло многи аријанци, видевши ово чудо, одрекоше се свога
зловерја и пређоше православнима. А и цар кад сазнаде за тако праведну пресуду
Василијеву, и за онако преславно чудо, удиви се веома, и ружаше гадост
аријанског зловерја, али, ослепљен злобом, не обрати се правој вери. и потом
погибе несрећник на страшан начин. Јер, побеђен и рањен у битци у Тракији, он
се, бежећи, сакри у једној плевњи. А његови гониоци опколише плевњу, и запалише
је; и цар изгоре у њој; и оде у огањ неугасиви. Ова царева смрт догоди се после
престављења светог оца нашег Василија, али те исте године.
Једном оклеветаше код светог Василија његовог брата Петра,
епископа севастијског, да живи са женом својом коју пре епископства беше
оставио. Јер није допуштено да епископ живи са женом. Кад Василије то чу, рече:
Добро што ме обавестисте о томе; ево идем с вама ја, и изобличићу га. А кад се
светитељ приближавао граду Севастији, Петар сазнаде Духом о доласку блаженог,
јер и Петар беше пун Духа Божјега, и живљаше са побожном женом не као са женом
него чисто као са сестром. Стога изиђе из града шест километара у сусрет
Василију. И видевши блаженога где иде са многима, осмехну се и рече: Као на
хајдука изишао си на ме, господине брате. - И пошто један другоме дадоше целив
у Господу, уђоше у град. И помоливши се у цркви светих Четрдесет Мученика,
дођоше у епископију. А кад Василије угледа снаху своју, рече: Радуј се, добра
моја, несумњиво Господња невесто, јер се потрудих да тебе ради дођем овамо. - А
она рече њему: Радуј се и ти, свепречасни оче, јер одавно желим да целивам
твоје чесне ноге. - И рече Василије Петру: Молим те, брате, да ову ноћ преноћиш
у цркви са госпођом својом. - Петар му одговори: Учинићу све што ми наредиш.
Када наступи ноћ, Петар отпочину у цркви са госпоћом својом.
У цркви беше и свети Василије са петорицом праведних људи, и упита их: Шта
видите над братом мојим и над снахом мојом? - Они рекоше: Видимо Анђеле Божје
где лете над њима и мажу мирисима непорочну постељу њихову. - А Василије им
рече: Сада ћутите, и никоме не причајте шта сте видели.
Сутрадан изјутра Василије нареди да се народ скупи у цркву.
И пред свима заповеди да се донесе железни суд пун жеравице. И рече: Чесна моја
невесто, простри горњу хаљину своју. - А када она простре, светитељ нареди
онима што држаху суд са жеравицом да метну жеравицу на хаљину. И метнуше. И он
јој рече: Држи ту жеравицу у хаљини својој док ти ја не кажем. И опет нареди да
се донесе још жеравице. Тада рече брату своме: Господине брате, простри мантију
своју. - И он простре. И рече слугама: Изручите жеравицу из суда на мантију. -
И изручише. И дуго држаху жеравицу у хаљинама својим, и оне остадоше
неповређене. Гледајући то, народ се запрепасти, и говораху: Господ штити
преподобне своје, и прославља их на земљи. - А кад Петар и госпођа изручише
жеравицу на земљу, на њиховим хаљинама не беше ни мириса од дима, јер се хаљине
не опалише. Онда нареди свети Василије оној петорици праведних људи да пред
свим испричају шта су видели. И они испричаше народу како видеше Анђеле Божје у
цркви где лете над одром блаженог Петра и његове госпође и мажу мирисима
непорочну постељу њихову. И сви прославише Бога који угоднике своје избавља од
неправедне клевете људске.
У време преподобног оца нашег Василија бејаше у Кесарији
нека удовица, високог рода и веома богата, која, живећи у сластима и
телоугађању, зароби себе греху, и ваљаше се у блудној нечистоти доста година. А
Бог, који од свих хоће покајање, косну се њеног срца благодаћу Својом, и жена
дође к себи. И насамо размишљаше о безбројним гресима својим, и поче јецати,
говорећи: Тешко мени грешној и блудној! Како ћу праведном Судији дати одговор
за толике грехе своје? телесни храм упропастих, душу оскрнавих. Тешко мени, јер
сам грешнија од свих! На кога личим по гресима да ли на блудницу или на
цариника? Али нико тако не сагреши као ја. Јер, што је најстрашније, ја после
крштења учиних толика зла. И како ћу се уверити да ће Бог примити моје
покајање? - Тако ридајући, она се присећаше свега што је од младости до
старости починила, па седе и стави на хартију. А напослетку описа један свој
врло тежак грех. И све то запечати воском. И видећи да је време када свети
Василије иде у цркву, она похита к њему, и бацивши се пред ноге његове са
хартијом, вапијаше говорећи: Свече Божји, помилуј мене, грешнију од свих! -
Светитељ стаде и упита је, шта жели од њега. А она, пружајући му у руке
запечаћену хартију, рече: Ево, владико, све грехе и безакоња своја написах на
овој хартији, и запечатих; но ти, угодниче Божји, немој их читати, нити ломи
печат, него их само молитвом својом очисти; јер верујем да ће Онај који ми је
дао мисао ову, услишити тебе кад му се будеш молио за мене. - Василије узе хартију,
погледа у небо, и рече: Господе, једино Теби припада ова ствар. Јер када си
узео на себе грехе целога света, утолико пре можеш очистити грехе ове јадне
душе. У Тебе су избројани сви греси наши, али је милосрђе Твоје безгранично и
неисказано.
Рекавши то, уђе у цркву држећи хартију, и баци се пред
жртвеник, и сву ноћ проведе у молитви за ту жену. Ујутру отслужи свету службу,
дозва жену и даде јој хартију запечаћену, као што је и била, говорећи јој: Чула
си жено, да нико не може опраштати грехе осим једнога Бога. - Она рече: Чула
сам, чесни оче, због тога те и замолих да се молиш Његовом милосрћу. - Рекавши,
то жена разломи печат и виде да су јој сви греси избрисани. само онај један
тежак грех, најпосле описан, не беше избрисан. Када то виде, препаде се и,
бијући се у груди, паде пред ноге светитељу преклињући: Смилуј се на ме, слуго
Бога вишњега, и као што си се за сва безакоња моја потрудио и умолио Бога, тако
се помоли и за ово, да и оно на сваки начин буде очишћено. - Архиепископ се
заплака, и пун самилости рече јој: Устани жено, јер сам и ја грешан човек, и
мени самом треба помиловања и опроштаја. А онај који је очистио оне твоје грехе
које је хтео, у стању је да очисти и тај неизбрисани грех твој, ако убудуће
чуваш себе од греха и почнеш ходити путем Господњим. И не само да ћеш бити
проштена, него ћеш се и славе небеске удостојити. Саветујем ти, отиди у пустињу
и наћи ћеш светог човека, по имену Јефрема, њему дај ту хартију, и замоли га да
умилостиви према теби човекољубивог Бога.
Жена поступи по савету светитеља, отиде у пустињу, и после
дугог путовања пронађе келију блаженог Јефрема и, куцнувши на врата, рече:
Смилуј се на мене грешну, преподобни оче! - A Јефрем, пошто Духом беше сазнао
ради чега је дошла, одговори јој: Иди од мене, жено, јер сам човек грешан; и
мени је самом потребна помоћ од других. - Она му пак пружи хартију, говорећи:
Архиепископ Василије посла ме к теби, да се помолиш Богу и очистиш грех мој
који је на овој хартији написан. Јер остале грехе он очисти, а ти не одреци да
се помолиш за овај један грех, пошто сам послана теби. - Преподобни Јефрем јој
рече: He, чедо, онај који је умолио Бога за многе грехе твоје, утолико пре
моћиће да га умоли за један. Него похитај, похитај и не задржавај се, да би га
затекла у животу пре него што отиде ка Господу. - И она, поклонивши се
преподобноме, крену натраг у Кесарију.
Улазећи у град, она срете пратњу св. Василија, који се већ
беше преставио, и свето тело његово ношаху да сахране. Када то виде, жена
бризну у плач и поче кукати, па се баци на земљу и говораше светитељу као
живоме: Тешко мени, свече Божји, тешко мени кукавној! Јеси ли ме зато послао у
пустињу, да ти не бих досађивала при твоме изласку из тела? И ето вратих се
празна, после толико мучног и узалудног пута. Нека види Бог и пресуди између
мене и тебе јер, иако си ми могао помоћи, ти си ме одаслао другоме. - Тако
наричући она баци хартију на светитељев одар, причајући свима о својим мукама.
А један свештеник, желећи да види шта је на хартији написано, узе је, разви, и
не нађе на њој ништа написано, хартија беше чиста; и он рече жени: Овде није
ништа написано; што се кидаш, не знајући да је Бог показао према теби своје
неисказано човекољубље. - И сав народ, видевши ово чудо, прослави Бога, који
такву власт даје слугама својим и по њиховом престављењу.
Јеврејин неки, по имену Јосиф, живљаше у Кесарији. Он беше
тако искусан лекар, да је на три или пет дана по жилама познавао да ће неко
умрети, и казивао му час његове смрти. А богоносни отац наш Василије, провидећи
Духом да ће се Јосиф обратити Христу, љубљаше га веома. И често га позиваше к
себи на разговор, и саветоваше га да напусти јеврејски закон и прими свето
крштење. Али Јосиф одбијаше, говорећи: У којој сам се вери родио, у оној хоћу и
да умрем. - А светитељ му рече: Веруј ми, ни ја, ни ти нећеш умрети, док се ти
не родиш водом и Духом. Јер је без ове благодати немогуће ући у царство Божје.
Зар се и оци твоји не крстише у облаку и мору, и пише из камена који беше
праобраз духовног камена, Христа (1 Кор. 10, 2-4), који се родио од Дјеве ради
нашег спасења, кога оци твоји разапеше, и који, погребен, васкрсе у трећи дан
и, узневши се на небо, седе с десне стране Оца, одакле ће и доћи да суди живима
и мртвима? И много других корисних речи говораше му светитељ, али Јеврејин
остаде при свом неверју.
А када се приближи време светитељевог одласка Богу, разболе
се светитељ и дозва Јеврејина тобож да од њега тражи лекарску помоћ, и рече му:
Шта мислиш о мени, Јосифе? - А он, пошто опипа жиле светитељеве, рече домаћима:
Спремите све што је потребно за сахрану, јер ће одмах умрети. - Василије му
рече: He знаш шта говориш. - А Јеврејин одговори: Веруј ми, владико, још сунце
данас заћи неће а ти ћеш умрети. - Василије му рече: А ако останем жив до сутра
у подне, шта ћеш онда учинити? - Одговори Јосиф: Умрећу. - Светитељ рече: Да,
умрећеш греху, да би оживео Богу. - Јеврејин му одговори: Знам шта говориш,
владико. Али ево, кунем ти се, ако до сутра будеш живео, онда ћу испунити твоју
вољу.
И помоли се Богу божанствени отац Василије да му продужи
живот до сутра ради Јеврејинова спасења. И сутрадан изјутра посла да позову
Јеврејина. И не поверова Јосиф слузи, који га је звао, да је Василије жив, него
пође да сам види умрлога. A кад га угледа жива, од запрепашћења дође као изван
себе. И паде пред ноге светитељу, и искрена срца рече: Велики је Бог
хришћански, и нема другога Бога осим Њега. Стога се одричем богомрског
јеврејства, и приступам истинској вери хришћанској. Нареди дакле, свети оче, да
ми одмах даду свето крштење, и целом дому мом. - Рече му свети Василије: Ја ћу
те сам крстити својим рукама. - А Јеврејин приђе, опипа десну руку светитељу, и
рече: Усахле су силе твоје, владико, и потпуно ослабила природа, те ме не можеш
крстити. - Одговори Василије: Имамо Творца који нас укрепљује.
И уставши, отиде у цркву, и пред свима крсти Јеврејина и сав
дом његов. И надену му име Јован. И отслужи свети Василије сам тога дана свету
литургију, и причести га Светим Тајнама, и поучи га колико треба о вечном
животу, а и своме словесном стаду каза поучну реч. И поживе до три сата по
подне. Онда свима даде последњи целив и опроштај; узнесе благодарност Богу за
сву неисказану милост коју му је указао. И још док благодарност беше у устима
његовим, предаде душу своју у руке Божје. И придружи се архијереј архијерејима,
и проповедницима - велики громовник речи, у први дан месеца јануара 379.
године.
Свети Василије Велики пасао је Цркву Божју осам година, шест
месеци и шеснаест дана. Поживе на земљн четрдесет девет година.
Када ново крштени Јеврејин угледа светитеља где се
преставио, паде на лице његово, и са сузама рече: Слуго Божји Василије, заиста
ни сада не би умро да ниси сам хтео. И стекоше се многи други архијереји, и
певаху погребне псалме. И у цркви светог мученика Евпсихија погребоше чесне
мошти великог угодника Божјег Василија, хвалећи Једнога у Тројици Бога, коме
слава вавек, амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТA
Овај свети мученик пострадао за Христа мачем посечен.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВАСИЛИЈА АНКИРСКОГ
Пострадао за царовања Јулијанова и намесништва Сатурнинова.
Најпре доведен у Цариград, и стављан на разне муке: вешан, струган, протезан,
бијен, резан, усијаним вилама боден, и у зажарену пећ бачен из које изиђе
неповређен. Затим везан одведен у Кесарију. Тамо би осуђен да га зверови
поједу. Он се помоли Богу да од звериња сконча. И поједен од лавице, заврши
свој мученички подвиг, око 362 године.
Треба знати да постоје два света мученика Василија Анкирска.
Један презвитер, који се слави 22 марта; и овај други, који није био у
свештеничком чину. Обојица пострадаше од цара Јулијана и намесника Сатурнина, у
једно време али не на истом месту.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ГРИГОРИЈА
Свети Григорије, епископ Назијанза, отац светог Григорија
Богослова, упокојио се у миру 374 године као стогодишњи старац. Св. Григорије
Богослов му је на погребу одржао похвално слово, где излаже опширније живот
овог светог оца, подвлачећи особито његово учешће у избору и рукоположењу Св.
Василија Великог за епископа Кесаријског.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОДОСИЈА
игумана Триглијског
Игумановао у Триглијском манастиру, близу Цариграда; скончао
у миру.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ПЕТРА ПЕЛОПОНЕСКОГ
Из Триполице, у Малој Азији; за веру у Христа обешен 1776
године у месту Отемиси, у Малој Азији.
НАПОМЕНЕ:
Tи што закон свету и
човеку даде,
Ти, Законодавче, сам под закон стаде,
Друге силом - Себе драговољно - веза,
Зато осмог дана телом се обреза.
Испунивши закон ти га смени новим:
Обрезање плотско замени духовним.
Да нечисте страсти режемо од себе
И у духу чистом да гледамо Тебе.
Вољу тела духом сећи и теснити,
Вољу Твоју, Спасе, духом испунити -
Том се обрезању свеци научише,
Свој пламени пример нама оставише.
Василије дивни, сличан сјајној лучи.
Таквом обрезању поколења учи.
Слава Василију, Твом великом слузи,
Велик, јер због Тебе смири се и сузи.
Зато већи поста, и Велики оста.
|
Нема коментара:
Постави коментар