Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић
ХРИШЋАНСКИ ПОСТ ГУБИ СВОЈ СМИСАО ВАН БОГОСЛУЖЕЊА
"Црква је добро и благоугодно прихватила песме и
остале тропаре, ради немоћи ума нашег, да бисмо ми задобили пажњу том слаткоћом
певања, тако као да спонтано славословимо Бога - ми неразумни. А они који
задобијају познање проницањем ума у речи које се изговарају (богослуже), падају
у умиљење и као по лествици уздижу се благе мисли... Колико ми успевамо да
навикнемо наше мисли на Бога, толико нас Божанска жеља вуче да дођемо до
разумевања и поклоњeња Оцу, духом и истином."
(Св. Петар Дамаскин, Напомињање души својој)
Из године у годину, увек пред Велики пост, питање начина
поста врло често се понавља и тако настају разне, а углавном промашене,
расправе. Осећам да је потребан сажет и целовит преглед, по могућству кратак,
који би објаснио шта је пост и како треба да се пости. У ствари било би то
правилно преношење Црквеног учења о посту. Црква нам своје учење доксолошки
представља, али за то је потребна црквеност, тј. физичко присуство. Нажалост,
због наше нецрквености, ми не чујемо право и истинито учење Цркве. Питање
црквености и поста у њој јесте суштинско питање постојања сваког човека пред
Богом. Зато овим текстом желим врло озбиљно да покажем да ни једна истина не
може добро да се разуме без проницања у речи онтолошки учеће доксолошке Цркве.
Пост "српског искуства", за чије непоштовање нас
прекоравају, као уосталом и за непоштовање св. Николаја Жичког на кога се
обично позивају, занемарује чињеницу да је питање поста пре свега
свеправославно, и ван граница сваке помесности. Хајде да се ипак на кратко прво
осврнемо на то "српско искуство", тј. на наше српске оце и учитеље.